• Лелија, ко лелек, пролама прси Зеленгоре. Зеленгоре тамне и непроходне. Зеленгоре на којој муња застаде. Тешка се реза на пут непрођен навуче и суза обли нерођени дан. Не оста ни мрамора, не би ни помена. Преклопи чемер горе ојађене. Вријеме се претвори у сузу. Отвори рану чемерну, све док је сунца и док је времена.

Судбина кобна заврши свој пир и младост поклони јелама. На једну јелу, једна младост. На један понор, један народ. Опрости Боже и трави и лугу што им имена не може прекрити, опрости здјенцу и кладенцу што им жеђ не може загасити, опрости славују што им успаванку не може испjевати, опрости гори што им хлада не може направити, опрости роси што им чело не може опрати. Њих је хиљаде а Зеленгора је само једна.

Зелена, јер цвијет младости у груди сави. Гора јер је врх свих незаборава: кост над костима, језа над језама, мора над морама, мрамор над мраморима, камени цвијет над свим цвјетовима, беспуће над беспућима. Из њених груди излаза нема. Ничег нема, до великог бола над непокјаном нашом младости.

Дванајест хиљада јела, дванајест хиљада рана, дванајест хиљада непребола, дванајест хиљада неспокоја, дванајест хиљада лелека- развила су црна крила Зеленгоре.
Њишу се стољетне шуме. Прах и пепео вјетрови разносе. Таласају се мора витезова. Равијоле расплеле косу. Власуљу траву просуле низ зеленгорске ливаде. Тужбалицу неиспјевану по катунима расуле. Чемериком гору украсиле. У груди Зеленгоре рану савиле. Тешку, претешку коју извидат не могу, којој мелема нема. Потоци суза очи Зеленгоре испирају. У јутра росна жубор сасипају. Дане у коловрат савијају. Лице и наличје у судбину несрећне браће окамењују. Лице јој украшено са дванаест хиљада јела. Наличје исечено љутом обманом, гдје броја јауку нема. Гавранов крик литице разбија. Свјетлост се у мраку Понора губи. Наслагане кости пут обмане оплакују. Тамјанов мирис очекују, за опијелом вапе- е да би се вијекови одморили, земља одахнула а сужњи истине у вријеме покајања кренули.

Зеленгора у врху душника, Зеленгора у можданој опни, Зеленгора у дну срца, Зеленгора у запретаној нади, Зеленгора у неизговореној ријечи- живи.

Зеленгора туга и опомена, савјест праведника, пламен свијеће за заборављене снове, опијело ливада, свјетлост путева и мир ђачких клупа разбацаних по боровима- опрост људима и отрежњење времену. Зеленгора тужбалица Србије, незавршена ђачка екскурзија, незатворена књига, ненаписана лектира, неодиграна утакмица, Зеленгора први пољубац, прекор и љубомора, Зеленгора јатаган и скок, Зеленгора заносни уздисај у тишини првомрачја, Зеленгора пјесма шумадијска, коло момачко, свадба и колијевка, живот и смисао.
Зеленгора саломи путеве, копрену Косова навуче и вријеме у дуг Херцеговини сави.

Земљо Светог Саве, добра земљо, јеси ли знала да су у твоју утробу посијали зло сјеме раздора, да бубри и разара камену снагу препуклих тежачких жуљева, мук тужбалица, брда да пробија, лелек у облаке да завија. Јеси ли знала, да су у тебе урезали Корићке јаме, јаме Голубњаче, Автовачко гробље, Гарбуниште, живе ланце код Обља, Добрељско школско двориште, Калиновачко гробље Пужина, село Луко, Придворицу до темеља сажежену, Шћепан поље, Дрињску јаму, Сахотничку јаму, Јаму на Радовчу, Цистерну код Шавника, многе доле и вртаче- све су савили у непролазну колону лелека дугу двестопедесет хиљада година, двестопедесет хиљада дана, двестопедесет хиљада рана, двестопедесет хиљада вијекова, да гњили људска сподоба, да замара и затире и кроз понор у свијет излази.

Понор… понор несретни… понор дјело проклетих… понор терет и незаборав… понор мука и непребол… понор црно свитање народу… понор срамота и неопроштај… понор чемер у чемеру… понор суза у сузи… понор неисказани… понор неоплакани.

Понор од хиљаде јаука, хиљаде ланаца, хиљаде неопроштаја, хиљаде мученика, хиљаде судбина, хиљаде понора у једном – црном, нијемом, до кости дубоком.

Понор, на домаку пута, на домаку слободе, на домаку Србије, између непролаза, међу планинама, уз ријеку као свједока. Стар колико и наше постојање, страшан колико и наше уништење, непролазан колико и људска несрећа. Понор, лед у крви, језа у костима, зов острашћених, цијена раздора, урлик утробе, аршин душмана- понор, крваво коло лудила.

Понор је несрећа која се не може исказати ни шутњом, ни ријечи ни муком. Нема израза и грча који је раван дубини понора. Не постоји бола којим се мјери дубина понора. Нема ледене сузе са којом се може оплакати хладноћа понора. У њему је вријеме стало, разум занијемио, човјек располовљен и надање изгубљено.

Људи га заборављају, стиде се, крију, у пролазност затрпавају. Против страхоте његовог отвора, нема борбе. Не постоје људске лажи које га могу затријети. Могу га бетонирати, анатемисати, са карте брисати али га вијекови не заобрављају. Вријеме га је записало. Понор је зло који надилази постојање и људско трајање. Зло које ништавило људског постојања приближава страшноме суду.

На дну свега су наше кости, наши животи, наша покољења. О, како да их ожалимо и оплакујемо, какав вијенац да им исплетемо, које ријечи да им упутимо, коју тужбалицу да им испјевамо, коју молитву да изговоримо, како опроштај да затражимо, којим стидом да се постидимо.

Урлици повезани бодљикавом жицом, колоне непрегледне, стид жртве од безумља крвника, мозак по литици, крв по образу, чупање браде, маљ, пуцање у леш, зов дивљаштва, некрст, несој… све је то понор, тежак колико и онај у који три генерације побацаше, који српским костима напунише, српском срамотом забетонираше, који у српски пораз урезаше, са којим и жртву постидјеше.

Сама.. лебди.. слика Горског цара, над ширином Дрине. Умирује разбјешњелу ријеку, прекрива долину, спаја обале. Обале давно разбијене, разломљене између којих тече располовљена историја.

Навиру напаћене гомиле сјени, траже мир и спас. Бјеже из понора, из помора из Недођије у мир молитве.

Преко планина кроз бистра и орошена јутра, преко потока и румених башта, преко усана, преко чистих срца тече појање. Слава јунацима што падоше носећи Милошеву заставу, витезовима што славу Југовића пронесоше бранећи крваве стопе земље Косовске. Слава путницима на путу мира што падоше, слава пониженим, погаженим и прогоњеним, Слава мученим, што судбину трпње и жиг времена поднесоше и осташе на попришту борбе непрестане. Слава свима који се у причу и незаборав пренесоше, што со земљи посташе. Слава свима што нас својом жртвом спасише и за наш спас своје животе крвнику принесоше.

Мир јутрима, мир пољима, мир сузама, мир браћи рођеној. Мир звјерињаку. Мир, путнику што се са пута не врати, војнику што из борбе не дође. Мир планини и ријеци, птици у логу, срцу у грудима, ријечи у грлу. Мир, времену неспокојном, мајци што чека сина, невјести што чека чојека, ђевојци што тражи вјереника. Мир, сузи у дубокој бразди, мир данима чемерним.

Помиловање, огрезлим у незнању, у греху, у несрећама понора, мир њима што не знадоше шта урадише.

Аутор: Жарко Бумбић