• Већина из наше групе никада није посјетила Ново Брдо. Ту раскошну српску средњовјековну тврђаву гледао сам на фотографијама, но то је само сјена њене величанствености која се може доживјети тек уживо.

Горан Лучић међу стубовима Храма Светог Николе на Новом Брду

Признајем, на ово ходочашће кренуо сам најприје због посјете Новом Брду и манастиру Драганац. И вриједило је, ово је био јединствен и посебно важан сусрет са светињама Косова и Метохије. Ново Брдо се налази на око 20км источно од Приштине, а коју смо посјетили прије тога. Из простране равнице гдје се раширила савремена Приштина, те прије скоро два миленијума римска Улпијана, идући на исток рељеф се нагло мијења у наборе, а ширина се сужава у ријечне тјеснаце.

Заправо, улазећи на простор општина Ново Брдо и Гњилане ми напуштамо изворно Косово, а ступамо у Косовско Поморавље, засебну географско-етнографско-језичку цјелину у саставу покрајине. Грозд градова и села у сливу Биначке Мораве, једне од матица Јужне Мораве, означен је баш по њој као Косовско Поморавље. Иначе, Косовско Поморавље је само подрегија Јужног Поморавља, великог јужног корпуса Србије.

Биначка Морава извире испод Скопске Црне Горе, а протичући кроз село Бинач добија име Биначка или Биничка Морава; по њој се онда све именује, оријентише и дијели. Она тече кроз Косовску Витину и Гњилане, а код Бујановца се среће са Прешевском Моравицом гдје заједно рађају Јужну Мораву. Овдје разумјевам да су крвоток Србије њене Мораве.

У Косовском Поморављу српски језик има засебне одлике, народне ношње су различне од косовских, хвостанских, призренских, горанских… и вјетар и вода су другачији. За мене неке од најљепших српских народних игара потичу баш из Косовског Поморавља. Сакупљене су у кореографску цјелину под јединственим именом Биначка Морава. И баш ове игре потврђују правило српских етнографа и кореографа, да што је крај материјално сиромашнији то су ношње богатије, а игре сложеније и виртуозније тј. у немаштини материје природа се истиче љепотом духа! И тек кад је наша вожња постала унинана, а утисци и разговор се стишали, на узвишењу се указује тврђава Ново Брдо! Бјелина на висини, снага под небом, историја у бедемима…

И послије седам вијекова од грађења, рушења, пљачки и палежи, присвајања и расељавања, овај град је сачувао суштину – стаменост која опчини госта који му прилази. Очувана је само унутрашња тврђава, појас шестоугаоне утврде која је штитила двор и управне објекте.
Подграђе је одавно разрушено и разнесено.

Под тврђавом пар кућа, у једној од њих кафана, у другој модеран кафе-ресторан. На зидинама се вијори застава ткз. Републике Косово. Двојица момака се пењу и прескачу бедеме. Капија је закључана, може се тек до зидина одакле пуца чудесан поглед на Косовско Поморавље. Поглед вриједан правих царева…

Видик старе и сребрне Србије.

Тврђаву Ново Брдо градио је српски краљ Милутин, најприје због заштите највреднијих српских рудника сребра. Захваљујући новобрдском сребру Милутин је постао највећи српски задужбинар, а српско сребро је било познато по високом удјелу злата – чак 33% злата могло се од њега одвојити. Стефан Милутин је у Новом Брду населио германске рударе Сасе, а који су у подграђу саградили своју римо-католички цркву коју је српски народ звао Сашка црква. Највећу страну колонију у Новом Брду чинили су дубровачки трговци, они се бјеху као лисице привукли с мора – српском златоруном сребру. Дубровчани су имали голему корист од српске државе и њених богатстава, но никада јој нису били искрено одани, само су тражили начина да је искористе. Њихова главна политика је била – Са свима лијепо, ни са ким поштено. Но Ново Брдо је било толико богато да се сребро могло преливати и у лукаве дубровачке мјешине.

Испод тврђаве и данас постоје јасни остаци бројних новобрдских бунара. Направити водене резерве на висини од 1124 м.н.в. био је подухват вриједан дивљења, а тек ако се зна да је град био толико насељен да је у свом цвату био један од највећих у тадашњој Европи. О његовој величини данас свједоче остаци Саборне цркве Светог Николе, главне српске богомоље у Новом Брду и  једном од сједишта липљанских епископа.

Велика базилика са снажним носивим стубовима од црвеномрке бреке и седре. Она је данас главна мета римо-католичког сакралног присвајања на Косову и Метохији. Иако је по свим оријентирима и записима то српска православна црква, албански бискупи на Косову је проглашавају католичком катедралом, чиме се нескривено жели и цијело насљеће Новог Брда отети и фалсификовати. Овдје се од скора служе латинске мисе, а косовска квазидржава то штити и помаже.

Са пропашћу српске деспотовине, посљедња се предаје голема Новобрдска тврђава. Османлије је харају и пале, али рудници ни тада не стају са коповима. У Новом Брду су у 17. вијеку живјели и Јевреји. Било је ту Влаха, Цинцара, Грка, Турака, а посљедњи се досељавају албански фисови (родови). Поред цркве се налази и једна лоше очувана џамија из 17. вијека са порушеним минаретом. Најтеже је пострадала у Првом свјетском рату током борби српске војске са Бугарима.

Тражећи неку сувенирницу или књижару улазим у албанску кафану, распитујем се… Љубазна жена ме упућује на њеног мужа који у ћошку игра шах са пријатељем. Разговарамо на српском. Каже ми да овдје нема никаквих сувенирница, једино што он има о Новом Брду је копија једне српске књиге са старог Приштинског универзитета. Доноси ми фотокопију и показује ми је; то је „Новобрдска Крива река“, аутора др Атанасија Урошевића, издање из 1950. Универзитетске библиотеке „Иво Андрић“ из Приштине.

Питам за колико бих могао купити ову копију…

Размишља се, гледа ме, пита да ли ме књига јако интересује.

Види моју љубопитљивост и ријешеност да књигу платим.

– Узми је сине, ништа не кошта, само је прочитај и подијели са својима!

– Хвала Вам, могу ли бар знати од кога сам добио овај лијепи поклон?!

– Ја сам Џемаил Новобрдали, некадашњи професор философије и социологије на Приштинском универзитету, иначе српски студент. Давно сам дипломирао у Београду.

– Ваше презиме је Новобрдали, по Новом Брду?

– Моја породица је поријеклом турска, а наше старо презиме давно смо замијенили са Новобрдали, живјели смо око тврђаве и поносили се тиме.

Поздрављам се са старим професором и захваљујем се на том чудесно лијепом гесту који је значио више од пуке љубазности и дарежљивости.

Било је то најприје скупо породично достојанство и старо поштовање према Србима, а чија покољења ево први пут долазе на најљепшу и највећу српску тврђаву.

Као да је стари професор желио да нам ова књига буде мали прозор ка истини и сопственој историји о којој јако, јако мало знамо, толико мало да се пред њеним рушевинама осјетимо духовно и културно разрушени.

ГОРАН ЛУЧИЋ