• Удружење Требињаца у Београду је на Благовијести, у понедјељак, 7. априла 2025. године, обиљежило 82 године од упокојења Јована Дучића, великог српског пјесника, дипломате и патриоте.

Жарко Ј. Ратковић, Бранка Спаић Флегер, Стево Вукановић и Јана Алексић

Предсједник Удружења Требињаца Жарко Ј. Ратковић је поздравио окупљене и подсјетио да док СПЦ слави један од највећих хришћанских празника – Благовијести у знак сjeћања a на благу вијест када је архангел Гаврило рекао Богородици да је дух свети њу одабрао да буде мајка Исуса Христа, поштоваоци лика и дјела „књаза од пјесника“  се подсјећају да је на исти празник прије 82 године из Индијане у Америци стигла нимало блага вијест да је умро велики српски пјесник и дипломата Јован Дучић.

– Већ по традицији дванаест годину заредом окупљамо се овдје на Калемегдану испред бисте “најпоетичнијег човека наше књижевности”. О Дучићу се доста зна, али много тога се треба истражити, посебно у области дипломатије и родољубља – поручио је Ратковић.

О Дучићевом дјелу бесједила је историчарка књижевности др Јана Алексић из Института за њижевност и уметност у Београду.

– Аутор саливених песничких слика и као дијамант избрушених стихова, мајстор везаног стиха, Дучић је са подједнаким успехом изливао реченице путописне и критичке прозе, филозофских и моралистичких написа, негујући, притом, чувени београдски стил писања. Није непознаница да су у српској књижевности 20. века најбравурозније есеје дали управо песници, ослоњени на грандиозну светску традицију есејистичке и моралистичке књижевности, али и на непобитну мудрост наше усмене предаје и велику моћ властитог опажања. Благо цара Радована отуда наставља низ рефлексивно-медитативних записа који су код нас отпочели Божидар Кнежевић књигом Мисли и Урош Петровић збирком сјајних фрагмената За сваки дан, Исидора Секулић дубоким есејистичко-аналитичким созерцањима, а претходи Андрићевим постхумно објављеним Знаковима поред пута. То су ризнице оне просејане сентециозности у којима читаоци различитих профила проналазе и контемплативно упориште и душевни одушак и смернице за своја животна трагања. А правци тих потрага су, као што знамо, пуни замки предубеђења, странпутица заблуда, раскршћа добрих и лоших избора. Јован Дучић је у својим огледима, баш као и у животу, како је једном са великом топлином написао један од његових искрених поштовалаца и најсрдачнијих саговорника, „био коментатор сопствених мисли и приповедач догађаја из рођеног живота.“

Алексићева је истакла да је Дучић, пишући о љубави, жени, срећи, пријатељству, старости, младости, песништву, херојима, краљевима и пророцима, у стиху и у прози, одолевао прекомерном заносу романтичара и отужној сентименталности песника трагичних љубавника.

– У своме веризму, каткад и дефетизму, зачињеном фином иронијом, Дучић, својствено каквом мушкарцу патријархалног осећања света, и као објект и као субјект љубави, као њено право исходиште види жену. Његова жена није идеална драга, нити измичућа идеја жене, већ сума мноштва конкретних особа које је срео у животу, о којима је читао или размишљао. Она није ни силуета у даљини нити недосежни идол на висини. Она је познаница из непосредне близине, њоме је испуњена песникова свакодневица. Зато је категорија и тип, али са јасно профилисаним ликом. Чак и када о њој доноси погрешне судове и генерализује њене особине и понашање у љубавним односима, Дучић своје жене познаје, али не као кабинетски психолог или салонски козер, већ као повереник њеног срца и ума. И онда када разоткрива њену интиму, он јој не ускраћује достојанство, већ докраја остаје њен обожавалац и поштовалац.

Алексићева је напоменула да је Дучић знао да човек који је отуђен од Бога отуђен је и од спасоносне љубави према себи.

– Нама данас, док духовно животаримо у поствремену у којем столује постистина, окружени блештавим ознакама испражњеним од значења, док интереси и права шире своје злокобне мреже по нашој свести, а поделе обесмишљавају лепоту сваке разлике, Дучић, естетички хедониста и гласоноша виталистичког принципа, ипак, не дозвољава да осетимо носталгију за пуноћом. Он нас из нутрине своје епохе наговара да се тој пуноћи вратимо, да охрабримо срце и прочистимо ум, да спознамо своје поноре и узлете, слабости и моћи, да величамо своје противречности, да се непрестано усавршавамо, стремећи савршенству. Коначно, Јован Дучић нас, својим примером, благо, а сугестивно подсећа колико је величанствено бити човек – закључила је Алексићева, која је своје обраћање завршила казивајући стихове своје пјесме Завет, која представља својеврстан разговор са Дучићем.

Цвијеће испред бисте Јована Дучића положили су предсједник Скупштине удружења Стево Вукановић и Бранка Спаић Флегер, чланица већа ГО Чукарица.

Као и свих претходних година цвијеће је положено и преко пута, испред бисте Алексе Шантића, а то су овај пут урадили чланови удружења Томо Врећа и Мишо Аџовић.

Захваљујући се Јани Алексић на сјајно одржаном часу из историје српске књижевности, предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић је напоменуо да је непримјерено да је Дучићева биста заклоњена кућицама у којима се продају сувенири и готово потпуно невидљива тиристима и ученицима који посјећују Калемегдан. Он је апеловао и на присутног члана Градског већа Милоша Јовановића да се пронађе адекватно рјешење.

– Удружење Требињаца у Београду званично ће затражити од Града Београда да Дучићева биста има мјесто како заслужује и како је првобитно и замишљено. Очекујем да ће ову нашу иницијативу подржати не само наша братска завичајна удружења, него и бројне институције и културни посленици.

Подршку је одмах дао и присутни предсједник Удружења Мостараца Благоје Ребић који је напоменуо да је важно да исти третман има и Шантићева биста и да у случају изналажења неких нових рјешења два најпознатија херцеговачка пјесника, морају остати један спрам другог.

Текст и фото: Трифко Ћоровић