• Како се снаћи у плетиву слика и збивања? Које су то нервне нити битне да сенку сумње усправиш спрам светла и сагледаш гесте отворених питања на животном друму над чијим даљинама су дилеме у јатима крилатих падова и оштро осенчених успона? Камо и куда води духовно сазревање? У замршају тих питања рађа се ова романескна трилогија у присету Неде Гудељ

Византијско плаво укоричен је романескни исказ где се белим словима Загледана у стијену насловно призива цитат из Старог завета као подсет битне увертире и овога огледа: Он је стена наша! Савршено је његово дело, и прави су путеви његови; веран је он Бог, нема у њему неправде, праведан је и истинит. У самом роману, ауторка затиче игуманију загледану у море и, овако, сведочи њене стамено изговорене речи: Ја често дођем овдје, а поготово кад имам неко искушење и кажем себи: Видиш Теодора ову стијену? Некад је море мирно, некад су валови мали, а некада велики, али сви се они одбијају о ову стијену, а стијена остаје мирна, на свом мјесту, као да јој је свеједно је ли море мирно или је ударају валови… И ти, Теодора, мораш бити оваква! Каква год искушења дошла, нека се одбијају од тебе, а ти остани мирна као ова стијена. О том и таквом стеновитом  стајалишту говори, готово рефренски, кроз своју родољубну поезију српски лирик и сликар романтичарске епохе Ђура Јакшић: Ја сам стена ал `ал крвава! Овом цитатном тројству ништа се не може одузети. Управо, романескно штиво које је пред нама, јасно нас одређује пред загонетном пучином животног плавила.

Узгред, да поменем речи Јустина Поповића, чија је духовна сочињенија здушно листала и мати Теодора, централно станиште романа: Својим радом и учењем, Богочовек непобитно доказује да у овом свету постоје две истинске реалности: Бог и човек. А између Бога и човека налазе се све остале реалности. Дакле, ту смо, о томе расправља и овај роман од прве до последње странице. И још нешто, овај роман печатно написан има велику важност за нашу, по много чему, упитну интиму.

У жижи постања ове збиље јесте камен завичајни Требиње, државни раскол земље остале у архивским списима, проживљена барутна дешавања у пуном презенту, Шпанија, растанци и губитне секвенце најближих с догађајима који се не дају заборавити, печатна увертира за дубоко осенчени духовни преображај.

Опажаји о опстанку, фокусно се, у роману, преламају у порталу манастира Дужи, негде на средокраћи између између Требиња и Дубровника, и откривају нешто отмено и достојанство, нешто честито у осликаној појави схи-монахиње мати Теодоре, игуманије манастира. Ехо изговорених речи ове игуманије носеће су греде исписане романескне куће: Причала је о првом звону које је зазвонило у Херцеговини послије Косовског боја, поклону царске породице из Русије… О оронулој  кући украј стазе која је прва саграђена као основна  и духовна школа у епархији, а коју су основали Нићифор Дучић и Серафим Перовић. У манастиру Дужи ауторка романа букварски каже: Први пут чух за олтар, да се савијени плафон зове свод, да је са лијеве стране увијек икона  Богородице. На том божјем плацу су свећњаци Венеције, ако се којим случајем затекнете у манастиру, пре молитве, да знате, како је свећњаке поклонио манастиру трговац из Трста, Херцеговац Јово Куртовић, хвалећи се да су старији од Америке. Да, како и пише у Новом завету, тек да и то знамо: Само човек чиста срца види и носи божје лице у сопственој души. Топонимски речено, манастир Дужи јесте печатно место и села Дужи, како је умео казивати и Недин ђед.

У ишчитавању романа пала ми је на ум прича Лазе К. Лазаревића Први пут с оцем на јутрење, док се пред очима ширила слика манастирске славе Велика Госпојина, и тренут када ауторка романа премишља шта да обуче за ту прилику: Обукла сам најљепше што сам имала, бијели кошуљу, нове „левиске“, купљене код шверцерке Шефике, рођене сестре моје омиљене пјевачице Силване Арменулић, и нове „конверсице“ купљене за почетак школске године. Детињство уз брижну материнску реплику: Ево узми, да имаш… Упали свијеће. Знаш већ, горе намјени за живе, а доље за упокојене. Води рачуна о свему.

Историјска фактографија ту, не само међу нама, неумољиво је сирова и сурова. Николај Берђајев бележи: Лав Толстој је веровао да уколико људи престану да врше насиље, да прибегавају власти, онда ће се догодити историјско чудо, онда ће се сам Бог умешати у људски живот и божанска природа ће ступити у своја права. Нема те утопије, по Берђајеву, која не може бити остварива.

Завичајност овога романа је евидентна у душевном пртљагу Неде Гудељ: И данас ми се чини да ништа љепше не мирише као камен послије кише; сваки камен у Херцеговини је цвијет, сваки душу има. Роман је пуна несаница у потрази за божанским просветљењем, штиво ретке душевности. Лектира која лечи. И чита се са знатижељом од слова до слова.

У својим историјским збитијима, у овом роману, ништа што је сурово и питомо у сећању и спознаји минулог времена није прећутано, једнаком патњом засути су и Дубровник и Требиње, обострано су присутни у болном уздаху који иште молитву зарад спасења људских душа, а хришћански опрост не значи заборав – него упит пред Богом ко сам и каквим би могао бити, е, да зло не помути умност. У роману је, без замагљености наведен  и упитни знак: коме се сметали стари калуђери Евгеније Черњевски, Михаило Соколов и Петар Семјонов. Имали су преко седамдесет година кад су их побили комунисти… Они су њих побили да би опљачкали манастир, а кукала им мајка, зваше себе ослободиоцима од средњовјековног мрака, приповедно сведочи, иначе ћутљиви, мештанин Мићо. Да, бележи Николај Берђајев: Револуције траже победу по ма којој цени. Победа се осваја силом. Сила  неизбежно прелази у насиље. Судбоносна грешка стваралаца револуције повезана је са односом према времену… Овај стари Адам, описује даље Берђајев, човек греха, изводи револуцију и контрареволуцију. Човеково ропство се показује несавладивим, мењају се једино облици ропства. Сви ови наводи су у призивној свести овога романа, јер: Комуна значи заједница. Прве хришћанске заједнице су се звале комуне. Све је то злоупотребљено, говорила је игуманија, мати Теодора, објашњавајући како се народ обмањује лажним братством и јединством, али проговориће јаме кад-тад, махала би игуманија кажипрстом.

Прво лице једнине, у роману, разоткрива сопствене заблуде да би лично, сасвим слично, спознало истину уз молитвени дослух са Богом, јер божанско се отвара пред сопственим образом. Ауторка у походу манастира Острог или када походи Сантјаго у Шпанији, своје лице озарно шара мозаиком и иконописом православних светиња, сенчи витражима катедралне цркве илити синагоге у потрази за Богом  у сопственој душевности срца и нерва. Ауторка је духовним белешкама залазила у кружнице завичајне, отаџбинске, емигрантске и опходним друмовима ка позлатним куполама храмова у Русији. Налазећи себе на раскрсном тргу, христоликим духом, разазнавала је улицу којом ће  поћи ка јасној пољани свести и када пати, и када чежњом гори, и када  сабира, самотна у душевном кавезу, уситњене слике расклопљеног духа спремног да се сажме у једну рефлексну светлост промисли да се буде и траје богочовечно. Јесте, вели Јустин Поповић, страдања има, а оправдања страдању нема… Страдање је дубље у природи људској од ума. И потписно наставља: Једино хришћанство може спасти човечанство од подивљалости и самоистребљења, јер Христов човек живи кроз душе свих људи, учествује у патњама свих патника, учествује у свему човечанском и ништа му људско није непознато. А Достојевски ту истину рукописно потврђује: Лична бесмртност и Бог су једна иста идеја.

Пред нама се читањем отвара роман о свести, о христоликој вољи да се жртвујеш зарад себе самог да би и ближњима самим тим бивао од користи у савладавању свеколиког зла. Дати да би ти се дало, то је јасна кажа овога штива. Није лако казати се куда луташ, тек када ти се та друмарина зацрта у памети – знаћеш куда, како и зашто идеш. Да би те Бог спознао – спознај Бога у себи, јер ти си духовна и физичка оствареност Господа створитеља, веруј у то, а без вере нема здравог и елементарног чињења.

Пред нашим очима отвара се проповед и исповед, отуда је ово романескно исказивање храм пред чијим олтаром ваља застати, замислити се. Достојевски каже: Кад би ми се математички доказало да је истина ван Христа, онда бих радије пристао да останем са Христом. И када бих га сликао, писац, без колебања каже: Ја бих Га представио самог – јер ученици су Га чешће самог остављали. Јесте тако, пред Богом си сам. Нама је рођење дато да се нађемо пред задатим околностима, на нама је да се суочимо са сузом зреле трешње која нас храни сочним руменилом, суочени с патњом ваља нам се загледати у христолику истину која нам разјашњава поштења сушт где нам јасно бива шта живот јесте и од чега се састоји његова дивота у понуђеном Рају од Створитеља. Лепота ће спасти свет! Говорио је Ф.М.Достојевски уз јасно разјашњење: Лепо је идеал, а идеал – ни наш ни европски, цивилизовани, није се још коначно оформио. На свету постоји само један позитиван лик – то је Христ, тако да је појава тог неизмерно лепог лика већ само по себи неизрециво чудо.

И венац од трња је цветно зачет у име вртног рођења успомене која освешћује и просветљава око и мождану вијугу. Ни провиђења, као ни несанице не збивају се случајно, нити нам се јављају без основа, задиру у корене наших душевности. Требало је сажети  опажаје и тестаментарно их обележити у роману, у пуном видокругу.

Племенита описанија овога романа присвајају читаоца, оплемењују животни макадам којим се иде загледано на све четири стране света под звезданом космогонијом. Широко и божански лирско штиво за призив свести у свим месечевим просторним менама.  Роман је сав у сагледу лица и предела. Тројство вере, наде и љубави чине човека душевним, како нам апостолски збори Павле: Не дај да те зло надвлада, него надвладај зло добрим. Наведене фактографије  уткане су у роман. Сваки фрагментариј је игроказ за себе.

Говорила је мати Теодора: Крштење је темељ који чо`ек надграђује читава  његова  живота па, и да залута, кад има темељ, чо`ек има могућност да се врати и настави,  а ко нема темељ, нема о`кле да настави. Крштење и слава нам чувају свијест о поријеклу. Мноштво је залуталих… Зато родитељи, казује мати Теодора, треба да оставе својој ђеци у насљеђе идентитет, а не да сутра не знају ни ко су ни одакле су. Ово јесте роман идентитета са Косовом као Јерусалимом. Говорила је мати Теодора: Моја униформа Христа проповеда! На питање ауторке исповедног романа: Шта је то благодат?! Уследио је сажети одазив игуманије: Сила Божија, дар Духа Светога, којом нас Он обасипа својом милошћу. Благодат је нешто што нам Бог даје, нешто више него што ми својим животом можемо да заслужимо…Неизрецива милост Божија. А стоји зписано у Новом завету: Само човек чиста  срца види и носи Божје лице у сопственој души.

Мати Теодора, упечатљиво лице романа, била је бистроока у погледима својим, јасна у мислима и проницљива, душевно начитана и писмена, на свој начин образована жена.

Трилогија романа Загледана у стијену јесте животно путовање проткано јеванђељима у сазревању када се и осећај  дубоке туге претвара у физичку бол да кажеш себи самом пред огледалом љепота долази изнутра, а не споља. Нема осаме у роману, све је упечатљиво осликано. Шта тек казати о описној успомени на Естер Салгадо Рамос?! Има жучи у роману, али горчине нема. Списатељица овога романа телом је била присутна у спорту , живела је тренерске и кошаркашке дриблинге. Оком је гутала свете књиге у манастиру Дужи, да би данас, након завршених студија на Богословском факултету, са звањем мастер теолога, радила као професор Православне  веронауке у требињској Гимназији Јован Дучић. Опоручно казује ђацима: Никада и ништа ни од кога не очекујте. Ако будете очекивали, разочараћете се. Вама нико ништа није дужан. Све што радите, себи и због себе радите… Најважније од свега је да научите да контролишете себе, ако не будете радили на томе остаћете метално незрели, а ментално незреле контролишу други. Човјек ријетко, скоро никада не учи из туђег  искуства, али најгоре је ако не научите из свог искуства. И још нешто , од вероучитељке речено: Увијек, за сваки случај, оставите широко отворена врата иза себе, да би имали гдје да се вратите, уз памтљиву напомену: Душа и душевност нас веже за људе, а духовност за Бога.

Отварам роман, наредном читаоцу, уз опоруку: Молитва нека ти буде ослонац у свему, поготову у невољи, јер у невољи човјек је најусамљенији. Узмите се на ум, суочите свој образ са лицем овог романа.

У Новом Саду, 16.маја 2023.

Милутин Ж. Павлов