-
Зараван у брдима изнад Билеће, ушла је у гусле и опевана народним песмама у којима се описује страшна битка када су 29. јула 1876. године најхрабрији Херцеговци, Брђани и Црногорци до ногу потукли моћну турску војску.
Вучји до – (фото: Никола Тркља / Волим да знам)
„Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјем Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу“
Вучији до је место где се сабљама и крвљу искивала слобода. Турску војску, са око 45.000 војника, распоређену у 24 батаљона са 12 топова предводио је Мухтар паша а српске снаге са око 14.000 бораца наступале су у 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона са четири топа.
Неколико дана пре битке, црногорски Сјеверни одред, после боја са Турцима код Невесиња, по великој врућини превалио је 60 километара да би заузео положаје у Врбици, селу северно од Вучијег дола.
Турци су два дана пре битке стигли у Билећу, а 28 јула кренули су ка Вучијем долу. Међутим, направили су кључну грешку јер су раздвојили снаге у више колона. Осман паша је ишао ка Врбици и Вучијем долу а Селим паша је хтео да заобиђе противничке линије.
У зору 29 јула турска претходница је заузела коту Ковчег и кренула ка Кокоту, а снаге под Осман пашом су преко Радмиловића Дубраве ишле ка Вардару.
Црногорци и Херцеговци чекали су на Кокоту и Вардару, а кад су Турци пришли на пушкохват кренули су у силовит јуриш. У борби прса у прса, где нож и јатаган доминирају, турска војска није имала превише шанси против горостасних момака. Осим тога Црногорци су имали и модерне Гасерове ливоре са шест метака.
Без подршке артиљерије херцеговачко-црногорска војска разбила је турски башибозук који се панично повлачио. Северни одред на јуриш је заузео коту Ковчег и уништио турску артиљеријску посаду, запленио топове. На том месту погинуо је и Селим паша.
Десно крило Северног одреда разбило је турску колону коју је предводио Осман паша, заробило цео турски батаљон заједно са Осман пашом и запленили све топове који су још били на мазгама.
Мухтар-паша успео је да развије војску за борбу, али су његови војници убрзо бацили оружје и панично побегли ка Билећи. Уништене су две турске бригаде а сам паша је успео да утекне.
У Бици на Вучјем долу погинуло је и рањено више од 4.000 Турака, убијен је Селим паша, три миралаја (пуковника), 168 другим официра, заплењено око 3.000 пушака и 21 застава.
Лука Филипов Драгишић из Пипера заробио је дивизијског генерала Осман-пашу.
Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених.
Велика победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом. Руски цар Александар II наградио је орденом књаза Николу као и команданте војводе Божа Петровића, Петра Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова.
Битка на Вучјем Долу наговестила је коначан одлазак Османске царевине из црногорско-херцеговачких брда.
Убрзо, после Берлинског конгреса, у Херцеговину је дошао други окупатор, а Црна Гора је добила независност.
Данас преко Вучјег дола простире се државна граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине.
