• Сусједна Бугарска, чланица Европске Уније и НАТО-савеза, данас прославља свенародни дан државотворне обнове. То је 140-годишњица коју Република Бугарска слави, памтећи 3. фебруар 1878. године, када је у градићу Светом Стефану, западно од Константинопоља, потписан Санстефански договор између Руске царевине и Отоманског султаната.

Васил Левски (1837. -1873.)

Тиме је окончан Руско-турски рат од 1877. – 1878., а који је васкрсао Кнежевину Бугарску. Ова руска ратна тековина биће међународно потврћено у јуну/јулу 1878. године на Берлинском конгресу.

Да, управо је Царска Русија ослободила народ Бугарске од вијековног ропства.

Срби су то учинили сами.

Личност у којој је бугарски народ сабрао тежње за слободом је бугарски револуционар, идеолог и страдалник Васил Иванов Кунчев – Левски. Ова изузетно занимљива личност, посебно за сагледавање са српског народносног становишта, оснажила је бугарску државотворну свијест.

Василије (бугарски Васил) рођен је у Карлову, данас у Пловдивском округу. Иначе, то је сами сјевер историјске Тракије. Карлово је данас мањи град, а зову га „долином ружа“. Познато је по производњи ружиног уља још из времена османског ига (турског јарма).

Револуционарна повијест бугарског народног вожда неодвојива је од српског слободарског утицаја.

Наиме, ујак Васиљев, Христо Караиванов, послије монашења постаје монах Василије у манастиру Светог Спаса у Сопоту, мањем мјесту у близини Карлова. Из Сопота потиче и Васиљева мајка, Гина Кунчева. Ујак Христо, сада већ монах, постаће архимандрит Светоспасовског манастира, који је тада био метох светогорског Хиландара.

Желећи да се образује, Васил учи класичне науке и црквено појање код једног умног Србина, Рајка Поповића из Карлова. Иначе Поповић је један од утемељивача бугарског народног школства.

Овај Србин у Бугарској носи титулу „високоучени“, а био је професор и зачетник бугарско-грчких народних школа у Османском царству. Школовао се у грчким црквеним школама у Константинопољу и стекао похвалан статус. Млади Васил уз ујака архимандрита упознаје и православну литургику. Но, једина нада за даље високо образовање била је Царска Русија.

Улица у средишту Софије, у част мајке Васила Левског, Гине Кунчеве, „бугарске хероине, мајке Апостола слободе“.

Желећи да пошаље Васила у Русију, ујак је сматрао да је монашење најбржи пут за црквене препоруке. Вођен том мишљу Васил се монаши у 24. години у манастиру Светог Спаса у Сопоту, добивши име Игњатије. Но није све ишло како људи снују, Господ крај одређује. Пут на студије у Русију се изјаловио, а млади монах Игњатије тада у чину јерођакона, креће путем револуционарног заноса.

Како је касније записао, желио се посветити слободи и добру свог православног, а поробљеног народа. Револуционарни пут га води у Србију и њен престони Београд. Србија је већ тада била аутономна српска Кнежевина, са вазалним односом према Османском царству. У Београд је дошао због великог узора, а другог најважнијег утемељитеља бугарске слободе, Србина Саве Стојкова Поповића. Овај револуционар је у Бугарској познатог по псеудониму, Георги Стојков Раковски. Такозвани Раковски је у Београду основао Прву бугарску легију, која је вршила војну обуку младића из Бугарске. Управо на једној војној вјежби у Београду, на простору данашњег Студентског трга, Васил је својом хитроћом и прекрасним ратничким набојем зарадио надимак Левски. По легенди тада су га упоредили са лавом. Послије Србије и Букурешта у Влашкој, одлази у родни крај.

На Васкср, 19. априла 1864. године, пред својим саборцима ритуално је одрезао монашки перчин (дугу косу, симбол монашког завјета) и тиме се званично одрекао монашког чина. Његово надахнуће постала је Француска револуција, идеали људских права и слобода. Како је и сам говорио ходио је ка „светој и чистој Републици“. Под великим утицајем Георгија Раковског (Саве Поповића), зачетника четништва у Бугарској, Васил оснива комитете и комитске групе које постају претеча касније Унутрашње револуционарне организације (Вътрешна революционна организация – ВРО; њено зло сјеме ће постати србомрзна ВМРО). Османска тајна полиција је сву снагу уложила на гушење комитских диверзија које су пријетили да се претворе у устанички покрет народа Бугарске. Једна пљачка турске поште откриће трагове и скривнице комитских дружби. Страхујући од заплијене архиве, а која би угрозила напоре свих ослободилачких активности, Васил је скривао писане трагове од турске полиције.

У једној таквој акцији је и ухапшен. Одведен је у Софију, тадашње Средце, гдје му је Мазхар-паша, управник Средачког пашалука, смртно пресудио. 18. фебруара 1873. године у дворишту пашиног конака, а данашњег градског срца Софије, Васил Левски је објешен. Турске власти су дозволиле свештенику Тодору да осуђенику принесе Христову икону зарад задње исповјести и покајања.

Окован у ланце и измучен бивши монах, а сада револуционар, гледајући у икону изрекао је посљедњу реченицу: „У младости бијах јерођакон Игњатије, свјесно напустих дату службу, јер бијах позван да извршавам другу заповјест, нужнију, вишу и светију, а послату од поробљеног ми Отачаства…“

Споменик Василу Левском у Софији, подигнут на мјесту извршења смртне казне.

На мјесту вјешала Бугарска је касније подигла споменик у врло симболичном облику зарубљене пирамиде, како Бугари воле да кажу своме Апостолу слободе. Бугарска правослaвна црква, иако је можда жељела, није могла свеца Републике прогласит за Христовог Вјенцоносца. Васил се свјесно одрекао Христа. Иначе, уз родну рућу Васила Левског у Карлову подигнут је параклис Сабора бугарских светитеља у коме се данас чува једини земни остатак револуционара.

Одсјечена коса Васила Левског у параклису Сабора бугарских светитеља у Карлову.

Одсјечени монашки перчин. Иако су чин одрицања од монаштва и хришћански параклис у сукобу сами по себи, неки сматрају да се Васил Левски морао одрећи монаштва зарад слободе тражене оружјем, али да је остао молитвеник свога народа. Страдање бугарских комита и народа подигло је пажњу европске јавности, а Русија желећи да утврди свој утицај на Балкани објавила је рат Турској.

Неутралност Њемачке и Аустро-угарске током руског маневра источним Балканом наплатиће угасла српска слободарска луча у Херцеговини. Односно, независност и слободу бугарског народа понајприје је платило руско оружје, али је цех стигао и српском народу из политичких нагодби великих сила.

Херцеговачки устанак за уједињење Босне и Херцеговине са Србијом остао је без подршке, а Босна и Херцеговина је анексијом придодата Аустро-угарском утицају. Несумњиво да је бугарски вјероломни монах и данас велики залог Бугарске у свјетским глобалистичким интересима, јер свака издаја Православља скупо се награђује, а вјерност њему кажњава до истријебљења.

То Срби најбоље знају.

ГОРАН ЛУЧИЋ

Испред највећег бугарског храма, Саборног храма Светог Александра Невског, саграђеног у захвалност руским ослободитељима.