ВРАЋАЊЕ ВИДУ ДЈЕТИЊЕМ СВЕТОГ АМФИЛОХИЈА ЦРНОГОРСКОГ

ФОТО: ФБ страница Манастир Косијерево

Једна од најљепших, али и најтужнијих, пјесама Светог Амфилохија Црногорског зове се “Враћање виду дјетињем”. Како је то пјесма чија дубокоумна порука погађа у срж наше националне несреће, вечерас, у часовима опште националне жалости, размишљам о Светом Митрополиту, о његовом животу, о нашој судбини, под снажним, свагда дјелатним, утицајем ове Митрополитове пјесме.

“Вра­ћа­ње ви­ду дје­ти­њем
За­пре­та­ној ра­ни
По­вра­так ту­зи
Не­ви­дљи­ви до­дир
пре­то­чен у страх
и крик
у ко­сто­бољ­ну стра­ву
У њој брат
уби­ја бра­та
у су­зи ми се гр­ле.”

Памтимо ријечи Светог Амфилохија Црногорског и тежимо помирењу, али помирењу у Христовој Истини и загрлимо браћу своју, али у сузи признања, покајања и праштања, пошто помирења изван Истине нема. Компромисима се граде примирја, а само и искључиво Истином, права и трајна помирења.

Свети Митрополит је, својевремено, у предговору књиге потресне књиге Сава Греговића “Пуцај, рат је завршен ” описао настанак ове пјесме сљедећим ријечима:

“Ри­јеч ду­бо­ко уре­за­на у пам­ће­ње из дје­тињ­ства, ко­ја уви­јек у ме­ни из­но­ва из­ра­ња, гла­си: „зли пут“, „оти­шао на зли пут“. Кад год би се, на­и­ме, по­вео по­сли­је ра­та раз­го­вор у ку­ћи, у ком­ши­лу­ку, о не­ко­ме од ро­ђа­ка, ком­ши­ја, о ко­ји­ма се, пам­тим, ви­ше шап­та­ло не­го го­во­ри­ло, ко­ји су „од­сту­пи­ли“, чу­ла би се ри­јеч, осо­би­то од ба­ка и мај­ки: „Оста­ви то, тај је оти­шао на зли пут.“ И да­нас ми пред очи­ма сто­је мо­рач­ке удо­ви­це у цр­но об­у­че­не – су­пру­ге оних ко­ји су „оти­шли на зли пут“ – пр­ве мо­на­хи­ње ко­је сам у жи­во­ту срео: Ма­ра Се­ку­ли­на и ше­сто­ро дје­це, Спа­са Во­ји­сла­вље­ва, Зор­ка Зе­ко­ва – од брат­ства До­жи­ћа, бли­ске род­би­не Па­три­јар­ха Га­ври­ла До­жи­ћа, Жу­на Са­ви­ћа Ра­до­ви­ћа, Пе­тра­на Ни­ко­ли­на, сна­ја Га­ври­ла Ми­ја­то­ва Ра­до­ви­ћа, ка­пе­та­на кра­ље­ве Ју­го­сло­вен­ске вој­ске… Чи­ни­ло ми се та­да, као дје­те­ту, да је то не­што при­род­но, иако чуд­но: же­не без му­же­ва у цр­ни­ни, ко­је оба­вља­ју и му­шке и жен­ске по­сло­ве, са број­ном дје­цом… Ина­че, тог ка­пе­та­на Га­ври­ла-Га­ја Ми­ја­то­ва жи­во се сје­ћам из про­ље­ћа оне не­срећ­не кр­ва­ве 1942.г. На­и­шао је „џа­дом“ ис­под на­ше ку­ће у Би­стри­ци Мо­рач­кој, по­ми­ло­вао ме по ко­си, из­ва­дио из свог вој­нич­ког ран­ца „пек­си­мит“ (дво­пек) и дао ми га. Ка­ква је глад вла­да­ла тог про­ље­ћа у Мо­ра­чи да­де се за­кљу­чи­ти по то­ме што тај „пек­си­мит“ пам­тим и до да­нас, као нај­сла­ђи за­ло­гај у мом жи­во­ту.

Стра­ва тог истог про­ље­ћа ра­ни­ла ме ра­ном бра­то­у­би­лач­ког пи­ра упра­во ту у Би­стри­ци. Док смо бје­жа­ли нас сед­мо­ро дје­це са мај­ком и сто­ком пре­ко Рти­ца ка Мо­ра­чи иза нас је од­је­ки­вао па­кле­ни ужас од то­по­ва, бом­би, ми­тра­ље­за, по Би­стрич­ком по­љу, до пла­ни­не Вуч­ја, Ро­го­ђе­да, Жи­ра­ка. То је без ми­ло­сти брат уби­јао бра­та. Но­се­ћи у се­би ту не­за­цје­ље­ну ра­ну и пре­стра­вље­ност дје­ти­њу, за­пи­сао сам, че­тр­де­сет пет го­ди­на по­сли­је тог до­га­ђа­ја, вра­ћа­ју­ћи се „ви­ду дје­ти­њем.”

Тако је, драги мој народе, говорио и писао Свети Митрополит Амфилохије Црногорско-Приморски, Брдски, Зетски, Скендеријски и Пастир Свесрпски, слава му и милост!

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар