Постоје бар два битна разлога да се опет понешто прозбори о великом херцеговачком војводи Луки Вукаловићу:

Један од разлога јесте покретање Специјалне војне операције Русије на тлу Украјине и наша бојазан да ће се борбене активности можда одвијати и преко Лукиног гроба, који се налази на подручју ратних дејстава.

Други разлог проистиче из недавног упокојења књижевника Милована Витезовића, чија је чувена беседа о војводи Луки Вукаловићу изговорена у Гајдобри, о Петровдану 2015. године, приликом откривања војводиног споменика  (реплике споменика подигнуте су и у Требињу и на родним Зупцима).

Наиме, знатан број Херцеговаца зна да је војвода Лука Вукаловић био вођа „Трећег српског устанка“ против Турака, у периоду од 1852 – 1862. године, да је ослободио готово целу Херцеговину, и да је услед нескривене сујете и сплеткарења од стране црногорског књаза Николе, морао да оде у изгнанство у ондашњу царску Русију (данашњу Украјину) у Тавријску губернију, где је и умро 1873. у селу Салтићији, близу Полтаве.

Пре неколико година, Алесандар Влатковић из Требиња је тамо боравио и објавио фотографије Лукиног споменика. То је поново подгрејало вишедеценијску идеју српског народа из Херцеговине да се његове кости пренесу на родне Зупце.

Прилика за то је можда следећа година, када треба обележити 200 година од рођења и 150 година од војводиног упокојења у Господу. Дакако, то се не може учинити без Лукиних потомака, које би требало пронаћи и обавестити о свему. А зна се да су иза њега остала два сина: Богдан и Михаило и две кћери: Ружа и Илинка. Наравно, све зависи и од тога како ће се у будућем времену решавати питања око поменутих територија и како ће наше званичне власти и донатори наћи најоптималнија решења за успешно окончање овог веома важног задатка.

Јово Радош