Оде Момо, однесоше га мартовске Иде, баш као што много прије однијеше и Андрића, отело ми се из уста полушапатом оног 3. марта 2010, као реакција на кратку радио вијест из Београда да је у 72. години преминуо наш познати сликар, писац, репортер… И шта све није био…
Оде наш Момчило, покој му лијепој души, готово чух како шапћу, ту иза два-три брда иза мојих леђа, у његовим билећким Мириловићима, којима се некако све чешће враћао што су му се године гомилале, без обзира на то што му готово никад онај тинејџерски осмијех није склизнуо с лица. Бјеше тај осмијех не само осмијех, већ дјеломично и маска за „чеховљевску душу“ што је пулсирала у њему. Све чешће је пред крај истицао оне мириловићке коријене (иако рођен у Сарајеву), враћао се породичном стаблу… Херцеговини, херцеговачким причама и анегдотама – у којима је често смијех само вео испод кога се изговара истина, што би је било грубо и непристојно казивати озбиљног лица. Смијех је, у ствари, специфични плач човјеков и никад до краја објашњена потрага за неким и нечим. Момо, вјечити а јединствени шармер у томе је имао стила и мјере, таквог стила и такве мјере какви се не дају подражавати, имитирати… Некима се и замјерио, неодмјерено би било рећи да за то каткад није било разлога. Но није га то одвећ бринуло. „Многима би се допао да се ниси покушао свима допасти“, једна је од његових реченица с искуством сопствене коже.
У сјећању ми титра давно дубровачко љето, седамдесет шесте. Након мало удворичког интервјуа са Шербеџијом, који у лику Хамлета блиста на Ловријенцу, хоћу нешто оштрије за мој тадашњи лист. Мому са кћеркама Аном и Јеленом затичем у хладу пред „Екцелзиором „, главом им даје знак да иду на купање, мени да сједнем.
– Не могу вас звати, Капоре. За нас је Капор – Чедо Капор, револуционар… Ви сте нам ближи као писац Момо, или само као Момо.
– Ти си Херцеговац?
– …из Љубиња
– Е, кад си из Љубиња, реци ми познајеш ли сликара Милорада Ћоровића? … И, пређи на ти. Ми новинари се, запамти, међусобно никад не персирамо, ма штагод један о другом мислили… Питај све шта ти је на души… А прво, послужи се салатом, док конобар не дође…
Испраћајући ме преко Плоча, Момо ће:
-Што се мене тиче и твог интервјуа, можеш одмах све да прекуцаш и пустиш…Треба, међутим, да знаш: у Босни ме не воле. Не подноси ме, у ствари Хрвоје Иштук, (ондашњи високи политички функционер), па би ти могао правити проблеме… Не свиђа му се једна моја драма, ту је сав разлог неспоразума… Млад си, не знаш ти те закулисне игре… Мени неће ништа. Ти… размисли… Процени.
– Потрошио сам ти вријеме?
– Пусти сујету… Дођи сутра, у исто време, на салату, па ако нам изрони ко занимљив… Много нам је лепше да слушамо него да пишемо. Ионако знаш да се нама континенталцима, чим одозго с Иванице спазимо море све лепе речи и инспирације прсну као мехур од сапунице; пред великом водом човек, што су знали још стари Грци, мора да заћути… Писаћеш кад се вратиш кући.
Сутрадан нас је и Ана (његова кћерка) „сликала“, прошетали смо и Старим градом…
Коју годину касније у једној београдској ревији текстови би нам се кадгод „гледали“ на сусједним страницама… али нисмо се сретали…
Не, нисам ја неко ко га је знао, познавао, друговао, али јесам га питао је ли тачно да је Андрићу носио своју књигу на читање, па му овај узвратио: „Младићу, добро црташ!“
Смијао се. Додао да је ту пакосну причу чуо стотину пута. Казао да је својевремено у школи сједио у истој клупи у којој је некад сједио Андрић… Показао сам му његове (Момине) фотографије што сам их направио прије сусрета. Кад већ хоћеш, онда ћу ја теби рећи:
– Љубињац, поприлично добро „сликаш“!
На овим фотосима је све и завршило…
Онда, много, много касније… у Раванграду бачком, у Сомбору, поново се сретосмо. Он и Матија Бећковић кренули на откривање споменика Јовану Дучићу пред Учитељским факултетом, па омашили једну улицу. Моја маленкост обављала је већ трећу годину дописничке дужности из Војводине, те упознала и тај град…
Поново се представљам. Глупо је смарати човјека, чак и тако памтљивог, какав Момо Капор стварно бјеше, питањем сјећа ли се можда младог новинара из давних дана.
– Одакле си? – опет ће.
– Из Љубиња, и сад знам Милорада Ћоровића – предухитрим га.
– Добро, Милорада… А кад си из Љубиња, знаш ли где је Комадова кула? Био сам у њој с оним мојим Билећанима, борцима…
– Као да сам те чекао… Кула је била у власништву мог покојног тетка и тетке… Најочуванија је то кула из турског вакта у источној Херцеговини…У њој сам као дјечак преспавао десетине љетних ноћију, у Убоску је…
Ти све знаш, Матија ће Моми у свом стилу, а ни овом чојеку није мане…
Знамо ми Матију, његову духовиту полуозбиљност, бјеше то тек да се уз смијех прекрати пут до бронзаног Јована…
Не бјех у Билећи 1999. када су му за „Успомене једног цртача“, на Сусретима прозних писца, додијелили награду „Светозар Ћоровић“ (а и његов пријатељ Милорад је коријеном од тих Ћоровића).
Причаху ми послије Билећани, они што су га боље познавали, како је као школарац често дио љета проводио у Мириловићима, родном селу оца му Гојка, постајаше ми јасно откуд свако мало, посебно у новинским причама, изничу Видуша, Звијерина, Дола и слични локални топоними. Но, то је тек дјелић Моминог космоса, јер неко би разложно казао да са истом снагом помиње и Њујорк, а онда о Београду да и не говоримо… Па опет из потаје сујетни егоизам ми поручује: реци да би макар за неки студентски рад била јако занимљива тема „Херцеговци у Капоровом стваралаштву“, не самo Лука Ћеловић, већ и остали које је описао или осјенчио с оним чувеним мајсторством за детаљ. Или за ону сјајну епизоду, и дан дањи неразријешену, којим је путем боље доћи у Мириловиће – оним испод чатрње или оним изнад чатрње!!! Свеколика животна филозофија Херцеговаца стала је ту у само пар редака новинске приче… Многи ће вам о Моми кроз успомене испричати неупоредиво боље приче од ове биједне новинске биљешке, а не треба заборавити и његову оду новинама на почетку 21. вијека – кад их сви нападају и бучно проричу и пријете да ће ускоро заувијек нестати са сцене… а он их унаточ томе слави и воли. Штошта, у ствари, не треба заборавити, али у свему нека остане запамћено: најбоље приче о Моми Капору испричао је сам Момо Капор. Оне су у његовим књигама, у свежњевима старих новина (“Базар”, Нин, “Политика”, “Дуга”, “Старт”, “Франкфуртске Вести”, ратна издања билећког “Херцеговца”…) у којима је и сам предано ринтачио, дајући, барем својим прилозима том грубом индустријском производу – непоновљиву благост и меки шарм; на начин како то, ево, више нико не умије, свих ових осам година откако нас је заувијек напустио.
Хм, не бих вам сигурно, ни у овом тренутку ово причао да преда мном ових метеоролошко превртљивих мартовских дана 2018. не стоји, из Београда управо пристигла, књига Момо Капор “Мали екран”, на чијим је корицама његова слика са Ивом Андрићем (обојицу рекох однесоше неке мартовске Иде) и гдје накнадно откривам с којим је умијећем и пророчким визијама писао о телевизији, називајући је “лепушкастом вештицом, која тако брзо стари и тако изненађујуће постаје млада”. Знао је то Момо боље од нас осталих – писао је драме и за талевизију и за радио (попут оне што сам је недавно случајно чуо у некој од бројних реприза на Радио Београду 2 “Киша на путу за Анкаран”) задржавајући у њима свој непоновљиви шарм и чеховљевски дух привидне лакоће, а дубоке мисли. Уосталом, као о већ помињаној анегдоти о бољем путу до Капорових кућа у Мириловићима.
А како ми је оног давног дубровачког јула заголицао таштину реченицом да наводно добро „сликам „, ево неких од тих „слика“ да мало допуне ријечи, као што је то у новинама обичај. Па макар то са “сликама” и било куртоазно изречено.
Жарко Јањић/ГЛАС ТРЕБИЊА
ПРЕУЗЕТО СА РАДИО ТРЕБИЊЕ