• Не мораш бити рођен у Крајини да би јој био вјеран. Љубав према камену са кога су потекли преци преноси се са очева на синове. Након изненадне смрти Николе Церовца дугогодишњег предсједника СКД Зора Книн – Београд у јулу је одржана изборна скупштина на којој је за новог предсједника изабран његов син Владимир Церовац.

Разговарао: Трифко Ћоровић

У разговору за Српско коло, Владимир открива који су планови СКД Зора Книн – Београд, али и колико је енергије потребно да би се сачувао онај ниво који је као стандард поставио његов отац.

– Николин одлазак затекао нас је неспремне, јер је он готово до посљедњег часа био активан у свим сферама своје дјелатности. На скупштини одржаној средином јуна ове године, добио сам повјерење чланства да преузмем руковођење СКД Зора Книн – Београд. На скупштини сам представио и свој програм рада за наредни период. Идеја нам је да, прије свега, подмладимо и ојачамо друштво са новим квалитетним људима и стручњацима. Најзначајније програмске активности које је Зора организовала у претходним деценијама наставићемо да реализујемо и даље. Ту прије свега мислимо на Крајишки ликовни салон и Ликовну колонију у манастиру Крка, као и неке новије колоније, попут оне у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову. Односи са манастирима, као и са Епархијом далматинском су нам јако важни јер је православна црква посљедња одбрана у очувању српског националног идентитета и културе у овим крајевима. Наставићемо и са издавачком дјелатношћу, по коме је Зора позната што свједочи више од 150 до сада објављених публикација, од којих су неке посебно значајне попут вишетомног зборника Книнска Крајина. Пажњу ћемо посветити младим ауторима, а планирамо и неке пројекте у области образовања, што је новина у односу на претходни период.

• Недавно је завршен традиционални Крајишки ликовни салон.

– Крајишки ликовни салон је постао традиционална и препознатљива културна манифестација, која постоји већ неколико деценија. Настао је из некадашњег Книнског ликовног салона, који је послије рата прешао у Србију и промијенио назив у Крајишки ликовни салон. До сада је организовано укупно 36 салона, од чега 13 у Книну, а 23 у Београду и другим градовима широм Србије. СКД Зора Книн – Београд је, уз помоћ братских друштава Удружења Срба из Хрватске и Завичајног клуба Книнска Крајина, била организатор свих послијератних Салона, који су, на неки начин, постали њен заштитни знак. Овогодишњи, 23(36) Крајишки ликовни салон је по први пут организован у Конаку кнегиње Љубице (Сала под сводовима), а током трајања изложбе, по први пут смо приредили и три књижевне вечери, на којима смо угостили перспективне младе ауторе. Организација једног оваквог догађаја није једноставна. Велики проблем увијек представљају финансије и галеријски простор. Овогодишњи Крајишки ликовни салон, као и велики број претходних, реализован је захваљујући финансијској помоћи Комесаријата за избјеглице и миграције Владе Републике Србије, а галеријски простор, можда и један од најбољих до сада, добили смо захваљујући љубазности и предусретљивости Јелене Медаковић, директорке Музеја града Београда. На Салону углавном излажу умјетници који су родом или поријеклом са простора некадашње Републике Српске Крајине, Хрватске, Републике Српске и Босне и Херцеговине. Наравно, одувијек су излагали и аутори из Србије, који су из године у годину све присутнији на Салону. Умјетнички радови се прикупљају по позиву, након чега се састаје Умјетнички савјет који врши жирирање свих радова и бира оне за које процијени да заслужују да се нађу на Салону. Ове године своје радове су изложила 124 умјетника. На Крајишком ликовном салону се додјељују и награде. Најбољи млади умјетник добија награду Борис Маркош Минго, која је посвећена овом младом крајишком умјетнику, погинулом на почетку грађанског рата у Хрватској 1991. године. Осим ове награде, постоје још и Поменик Зоре, Плакета Умјетничког братства манастира Крка и Сребрни прстен Умјетничког братства манастира Крка, награде које се дају заслужним појединцима и организацијама, који су дали допринос очувању културе крајишких Срба.

• Да ли је крајинска култура успјела да сачува своју препознатљивост у Србији. Страхујете ли за њен опстанак? 

– Крајишки Срби и њихова култура су још увијек препознатљиви у Србији. Међутим, има ту појава које не дјелују оптимистично. О томе је својевремено говорио и Никола, а стање се није много измијенило ни данас. Постоји велики број удружења и друштава која дјелују, али често нису међусобно сложна. Никола је сматрао да је потребно основати неку кровну организацију или установу, која би дјеловала у оквиру државе и на тај начин његовала и чувала крајишку културу и штитила интересе крајишког српског народа. До данашњег дана се тако нешто није спровело у дјело, а вјерујемо да би било од великог значаја за све Крајишнике. Други велики проблем јесте слаба заступљеност младих људи у овим удружењима, као и незаинтересованост за њихов рад. Српски народ је генерално склон асимилацији, и то је зла коб која га прати вијековима. Слична ствар се дешава и сада са Србима Крајишницима, иако се то одиграва у оквиру српског етничког корпуса, што је, свакако, олакшавајућа околност. Да би се тај процес успорио, и посебност крајишких Срба одржала што дуже, потребно је веће ангажовање младих у његовању крајишке културе и очување њихових веза са родним крајем предака.

• Шта је за Вас завичај, а шта ће бити завичај Ваше дјеце и унука?

– То је помало тешко питање. Рођен сам у Београду, отац ми је Далматинац, а мајка из Црне Горе. Одрастао сам на Дорћолу, гдје сам завршио основну школу, Прву београдску гимназију и Филозофски факултет. Неке од најбољих година живота сам провео у срцу родног града и то је оставило неизбрисив траг у мени. Ипак, већ дужи низ година живим на самом ободу Београда и не осјећам се лоше због тога. Упркос мјесту рођења, доста сам везан за Далмацију и родно мјесто свог оца, село Стрмицу, крај Книна. Као мали, све школске распусте и друге празнике сам проводио у селу, а након рата почели смо са обновом породичне куће, па често одлазим и сада. Волим тај крај и осјећам се добро када одем тамо. Мој син је такође рођен у Београду. Сада је превише мали да би разумио све то, а на мени је да му пренесем своје искуство и љубав према прародитељском дому, а он ће једног дана радити онако како мисли да треба. Иако сам нераскидиво везан за Београд, моја веза са Стрмицом је такође јака и обликује моју личност на један специфичан начин. Због тога ми је блиска Дучићева мисао да човјек који воли своју домовину, у сваком њеном дијелу се осјећа као код куће.

Никола је своју завичајну мисију почео и завршио хуманитарним радом

• Колико породици Церовац значи постхумна Николина награда. Да ли је уопште могуће вредновати такав рад? 

На овогодишњем Крајишком ликовном салону Никола је добио Поменик Зоре, Плакету Умjетничког братства манастира Крка и Сребрни прстен Умjетничког братства манастира Крка. Никола Церовац је био један од великих културних прегалаца који је крајишки српски народ имао у својим редовима. Цијели свој радни вијек је провео у УЛУС-у, и био је један од оснивача и дугогодишњи предсједник СКД Зора Книн – Београд. Та нека веза између ликовне умјетности и културе крајишких Срба, је било нешто што је обиљежило Николин живот. На самом почетку свог дјеловања, средином 80-их година прошлог вијека, Никола Церовац је организовао хуманитарну изложбу и аукцију за помоћ пострадалом становништву југозападне Босне и сјеверне Далмације, које је задесио разоран земљотрес. Током грађанског рата у Хрватској, преко СКД Зора Никола је помагао крајишки народ, организовао хуманитарну помоћ, подизао чесме и бисте знаменитих личности и многе друге акције. На крају рата имао је удјела у спасавању културног блага из српских цркава и манастира. Све те реликвије су предате Српској православној цркви, конзервиране и рестаурисане, те похрањене у ризницу у Сремским Карловцима. Иако је Република Хрватска касније тражила да јој се то благо врати, највећи његов дио се и даље налази у Србији и чека неко срећније вријеме за свој повратак. Никола је увијек истицао да му је блаженопочивши патријарх српски Павле једном приликом рекао, да се иконе и друге реликвије могу вратити у крајишке цркве и манастире тек када дође до организованог и масовнијег повратка српског народа. Нажалост, питање је да ли ће се то икада и десити.

Никола је наставио свој рад и послије рата. Био је један од главних организатора свих послијератних крајишких ликовних салона, који су, то слободно могу рећи, само захваљујући његовом ентузијазму и огромној енергији успијевали да се одрже упркос многим тешкоћама. Ми који смо све то пратили изнутра, најбоље смо упознати са каквим се све Никола проблемима носио да би организовао један Крајишки ликовни салон. Осим Салона, СКД Зора Книн – Београд је под Николиним вођством издавала књиге, организовала и друге изложбе, промоције и сличне културне активности. На самом крају свог живота, као неки симболичан чин затварања круга, Никола је организовао још једну хуманитарну аукцију слика, овај пут за помоћ становништву страдалом од земљотреса на подручју Баније.

Ове награде много значе нашој породици. Оне на неки начин заокружују Николино животно дјело и добијене су на Крајишком ликовном салону, који је, такорећи он створио и одржао. Управо због тога је и овогодишњи 23(36) Крајишки ликовни салон посвећен Николи Церовцу, а СКД Зора Книн – Београд је одлучила да, на приједлог Николе Кусовца, нашег истакнутог историчара умјетности и ликовног критичара, али и Николиног пријатеља и саборца из најтежих дана, установи награду са именом Николе Церовца, која би се додјељивала заслужним појединцима и организацијама, који би се истакли на пољу ширења и очувања српске културе, науке и умјетности.

фОТО: tradicionalizam.rs

Момчило Ђујић је водио колаборантску политику која је српском народу у Далмацији омогућила преживљавање

• Као историчар изучавали сте и писали о четничком покрету у Далмацији. Који су најзанимљивији закључци до којих сте дошли истражујући ту тему.

– Проучавањем историје четничког покрета у Далмацији сам се интензивно бавио прије више од петнаест година. То је изузетно комплексна тема и још увијек недовољно истражена у домаћој историографији. Није је баш једноставно објаснити у кратким цртама, али покушаћу овдје да наведем неке најзначајније моменте.
Генеза овог покрета, чији се центар налазио у предјелима сјеверне Далмације, сеже у године прије избијања Другог свјетског рата у Југославији. Након стварања Бановине Хрватске 1939. године, многи предјели већински насељени српским становништвом, нашли су се у саставу Хрватске Бановине. Ово је изазвало незадовољство Срба, који су формирали покрет под називом Срби на окуп, који је од државних власти захтијевао да се српске области одвоје од Бановине Хрватске и врате под окриље јединствене државе. Овај покрет је био јак и у сјеверној Далмацији и управо ће он бити основа будућем четничком покрету који ће овдје настати почетком рата.
Још за вријеме Априлског рата проглашена је Независна Држава Хрватска, на великом простору централне Југославије. На њеном челу се налазио усташки покрет, који је своје предратно постојање и долазак на власт у Хрватској, дуговао, прије свега, фашистичкој Италији. Из тог разлога, приликом разграничења са Италијом, Павелић и његови најближи сарадници су морали бити веома попустљиви и предати велики дио Далмације Италији, што се мало коме у Хрватској допало. Због тога се усташе полако окрећу Њемачкој, која је још више подстрекивала њихов спор са Италијанима. Са друге стране, ни Италија није била у потпуности задовољна оствареним територијалним добицима и све већим усташким ослањањем на Нијемце.

Одмах по доласку на власт, усташе започињу своју „расну револуцију”, која се у својој суштини сводила на биолошко уништење, покатоличавање и протјеривање Срба, односно њихово одстрањивање из НДХ. Том приликом, усташе су прво елиминисале истакнуте народне прваке, интелектуалце, учитеље, политичаре, трговце, свештенике, односно све оне који би се у потенцијалном устанку могли наћи на челу побуњеног народа. Оваква њихова политика им није у потпуности успјела на подручју сјеверне Далмације, јужне Лике и југозападне Босне (Тромеђа), јер су се ови крајеви налазили близу новоформиране италијанске границе, па је њиховом становништву било лакше да се спасе од злочина простим преласком границе. Осим тога, велики дијелови Далмације, гдје су такође живјели Срби, су били анектирани од стране Италије, па овдје усташких злочина није ни било. На тој територији Италијани дозвољавају стварање Одбора за помоћ српским избјеглицама, који су збрињавали избјеглице и износили прве политичке и војне захтјеве, од којих је најзначајнији био онај, да Италија окупира и друге дијелове НДХ гдје је живио српски народ и тако га спаси од усташког злочина. Овакав развој догађаја је одговарао Италији, која ће након избијања српског устанка интервенисати у побуњеним крајевима, и под изговором пацификације устанка, окупирати нове дијелове НДХ, и тако проширити сопствену зону дјеловања.

По избијању устанка у љето 1941. године, врло брзо долази до подјеле међу устаницима на оне који су били против сукоба са Италијанима, између осталог, и због њиховог заштитничког односа према народу, и на оне који су били за беспоштедну борбу против свих окупатора без обзира на њихову снагу и однос према локалном становништву. Од ових првих настаје четнички покрет, чија ће главна војна формација у ширем региону Тромеђе постати Динарска четничка дивизија, а од ових других будуће партизанске јединице које ће предводити комунисти.
На челу Динарске четничке дивизије се налазио војвода Момчило Ђујић, предратни свештеник, који је током рата сарађивао са Италијанима и Нијемцима, а сукобљавао се са усташким, домобранским, и прије свега, партизанским војним јединицама. Оваква његова политика је била, без сумње колаборантска, али је омогућила преживљавање становништва од усташких злочина на подручју које је контролисала Дивизија. Осим тога, иако се формално налазио под командом генерала Михаиловића, Ђујић је водио самосталну политику, што је свој врхунац имало на крају рата. Тада он одлучује, упркос наредби команде ЈВУО-а, да се са својим снагама крајем 1944. године повуче према Словенији, а касније и Италији, што је спасило животе његовим борцима и цивилном становништву које је пратило ово повлачење.

Српско коло, БРОЈ 95