• Епископ Диселдорфа и Њемачке Григорије, поручио је, на обиљежавању Светих Новомученика Јасеновачких, да памтити значи не дозволити да се злочин икада више понови, али и да се морамо чувати „злокобне авети злопамћења“, која значи мржњу и жељу за осветом.

Фото: www.spc.rs

– Наш циљ није да жртве које данас славимо само сачувамо од људског заборава, него да их понајпре и понад свега сачувамо од смрти и пропадања. А то је могуће једино ако умолимо Господа да их он узме у своје сјећање. Зато и узносимо њихова имена у службу Божју, јер жарко желимо да се њихов спомен и њихово име заувјек настане у вјечном Божјем памћењу. Зашто? Јер ћемо њихово, али и своје постојање осигурати само ако будемо записани у књизи живота вјечнога. И управо зато смо ми данас овде, драга браћо и сестре – поручио је владика Григорије, послије литургије у манастиру Светог Јована Крститеља, у Јасеновцу.

Он је нагласио да је „добра прилика да се опоменемо и нечега што се као злокобна авет може увући у нас, уколико нисмо пажљиви и свјесни праве важности, дубине и смисла памћења“.

– Та злокобна авет није ништа друго до само злопамћење, јер друга страна памћења није само заборав, већ нешто много горе и злокобније – злопамћење. А у чему је то разлика између памћења и злопамћења? Памтити значи с љубављу се сјећати пострадалих, памтити значи сачувати имена мученика од заборава, памтити значи не дозволити да се злочин икада игдје више понови – навео је владика Григорије.

Како је напоменуо, „злопамтити, пак, значи гајити мржњу у свом срцу према убицама жртава, злопамтити значи желити зло крвницима, узвраћати им зло злошћу, која трује наше душе силније од најљућег отрова. Злопамтити, на концу, значи жудити за осветом и за туђом смрћу“.

Колико је важно памћење, истакао је владика Григорије, осјетио је и умни архитекта Богдан Богдановић, који је на овом жртвеном пољу, засијаном онима које нипошто не смемо заборавити, подигао споменик у облику цвета, као симбола љепоте и живота, цвијета који своје латице симболично отвара и устремљује ка своду небеском над собом, ка Богу и царству вјечности.

– Зато у облику каменог јасеновачког цвијета, у његовој симболици, јасно видимо побједу живота на смрћу, и тежњу ка будућности и животу вјечноме – нагласио је владика Григорије.

Како је навео, колико заправо сјећање може да буде снажно и моћно, научио је управо захваљујући Јасеновцу.

– Јер овдје, међу овим мученицима, лежи једно име којег смо се у мојој породици сви морали сјећати. То име је Неђо, а на рођењу га је понио један од петорице браће мога дједе Љуба. Неђо је, нажалост, пострадао у Јасеновцу. И док се имена преостале дједове браће у нашој фамилији једва присјећамо, а понекад их чак и заборављамо, Неђово име сви памтимо. Његово име остало је трајно урезано у сјећања, попут неизбрисиве сјенке и шума трајно настањеног у нама. То тумачим као велику милост и утјеху, коју нам Бог дарује преко мученика, учећи нас да су они заувијек ту, да и даље постоје и да не умиру – рекао је владика Григорије.

РТРС