С именом града Врања сусрећем се и једне од раних седамдесетих година прошлог вијека. Прије првог боравка у њему, односно учешћа на књижевној манифестацији „Борина недеља“, у марту 1992. године, а кратко испричаног у прошлом запису.

За разлику од оног првог, такође у прошлом запису споменутог Врања, оног ауто-путног, које, то спомињање, испаде малко и тужно – ово је било у боји посебне радости. У боји радости која је извирала из бројних маштовитих, стваралачки изузетно зрелих цртаних и анимираних филмова које су стварали млади синеасти кино клубова, основношколаца, из многих мјеста широм Југославије: Ријеке, Малог Иђоша, Питомаче, Београда, Загреба, Новог Сада, Марибора, Сплита, Сиска и других.

И, наравно, ту су се нашли и филмови младих стваралаца из Врања.

***

А случај је хтио (мислим да је била 1974. година) да се нађем у жирију Југословенског дјечјег фестивала цртаног и анимираног филма, који се одржавао у Пунтижели, поред Пуле.

Наиме, Миленко Карановић, из Београда (не нађох му године живота), етнолог, неуморни посленик у области ширења филмске културе, заслужни филмски архивиста, оснивач и први директор Југословенске кинотеке (од 1949. до 1955. године), главни руководилац фестивала у Пунтижели (отац је филмског и телевизијског режисера, писца, професора Срђана Карановића, 1945), обрати се – годину или двије прије него што сам се нашао у жирију – Металуршком комбинату Жељезари Сисак, тачније: тадашњем генералном директору Норберту Веберу (1912–1974) за материјалну помоћ том фестивалу. Жељезара, у којој сам тада био организатор културних дјелатности, у којој смо почели да развијамо бројне културне програме, а помагали смо и програме многих културних институција у тадашњој држави, прихватила је Карановићеву молбу.

И посјетисмо Вебер и моја маленкост Пунтижелу. Попричасмо са организаторима фестивала… Вебер исприча, укратко, оно најосновније о Жељезари, о значају рада с младима, најмлађима… И најбољима уручи признања.

И, наравно, и ту су се нашли и млади ствараоци из Врања.

***

А онда сам се (иначе сам пратио дјечје филмско стваралаштво и рад њихових кино клубови, а и филмску умјетност уопште), на приједлог Миленка Карановића и његових сарадника, нашао, рекох напријед, у жирију тог фестивала. У жирију су били представници свих република и покрајина – као и у свему другом, „југословенском“. Предсједник му је био књижевник Арсен Диклић, један од најпознатијих југословенских филмских сценариста, који је аутор, између осталих, сценарија за филмове: Не окрећи се, сине, Дилижанса снова, Радопоље, Марш на Дрину, Ужичка република, Зимовање у Јакобсфелду, Салаш у Малом Риту, Хајдучка времена и Велики транспорт…

Ми, чланови жирија, гледамо филмове безбројних дјевојчица и дјечака. А они су учили и радили под будним, зналачким оком својих наставника, посебних филмских зналаца… А ми смо гледали, дивили се безграничној и неодгонетљивој машти те филмске дјеце. Тих непревазиђених заљубљеника у стваралаштво онога што се зове: филм… Видјели смо све филмове, с тешком муком одабрали најбоље… А ко би се послије толиких година сјетио и тих које смо прогласили најбољима.

И да не причам о незаборавном дружењу са Арсеном и његовим животним и стваралачким причама, анегдотама, шалама…

И у свом памћењу понесох кроз живот и мале Врањанце. Те драге синеасте, виртуозне филмске умјетнике.

***

Па дођосмо, у првој половини новембра 1996. године, мој колега из редакције листа Беопетрол (гласило Друштвеног предузећа Беопетрол Београд) Светозар Данчуо и моја маленкост у Врање. Да обиђемо и да нешто напишемо о запосленима на трима Беопетроловим бензинским станицама (пумпама). И да их снимимо на радним мјестима, као и да забиљежимо нешто од знаменитости и занимљивости града Врања.

Зграда Начелства, грађена од 1905 до 1907. године, за потребе Начелства округа Врањског, а у вријеме снимања, крајем 1966. године, у њој је било сједиште Пчињског округа и Скупштине општине Врање (Фото: Светозар Данчуо)

И питам ја једнога од њих, тих наших, Милорада Стошића, много познатијег по надимку Ратко, који је културу Врања изузетно добро познавао, да ли зна нешто о чувеном кино клубу… Испричам ја њему нешто о Пунтижели, фестивалу, о кино клубу малих Врањанаца…

И одведе он нас до њих.

Да, раде, стварају… Ту су…

А ми смо у свом листу, у фебруарском броју 1997. године, објавили проширену вијест да „Школа анимираног филма у Врању обележава ове године десетогодишњицу рада ‘филмском радионицом’ анимираног филма, на којој ће учествовати представници Шпаније, Белгије, Бугарске и Канаде.

Мирослав Симоновић, директор врањског ШАФ-а (Школе анимираног филма), очекује и представнике још неких земаља.

Кроз школу анимираног филма у Врању, у протеклих десет година, прошло је око 300 ученика основних и средњих школа, од којих многи и данас раде. Кроз то време створено је 35 филмова…“

Стварају нове филмове и настављају традицију оних које сам сретао и чије сам цртане и анимиране филмове гледао у Пунтижели.

Било је лијепо слушати, сазнати… Послије толико година од Пунтижеле.

Да, „на Врању, граду бијеломе“ и даље живи некадашњи филмски сан!

***

Беопетрол је у касну јесен те, 1966, имао у Врању три бензинске станице:

– прва, Врање 1, била је на улазу у град, у Улици Париске комуне. Била је, записао сам у нашем листу, „у правом тадашњем привредном и индустријском окружењу: Холдинг компанија ЈУМКО, Аутотранспортно предузеће Јединство, Алфа (шпорети и пећи), Заваривач (цистерне за гријање, цјевоводи), Коштана (произвођач обуће)“. Њени запослени били су: Драгољуб Стојменовић, пословођа, Мома Цветковић, Петар Динић, Милан Јањић, Јован Ристић и Зоран Стевановић, продавци;

– друга, Врање 2, у центру града, у улици Стевана Првовенчаног. С њеним пословођом, Милорадом Стошићем Ратком, упознао сам се раније, на семинару пословођа у Аранђеловцу. Милан Петковић био је тада продавац на тој пумпи;

– трећа, Врање 3, била је у Партизанској улици, такође у центру града. Имала је двојицу запослених: Станоја Тасића, пословођу, и Митра Јанковића, продавца.

Све дивни људи. Мудри, тихи. И као да су ликови из мени некад читаних и виђених драма. А тако једноставни и као одавно познати.

***

И за крај требало је нешто и о историји, о архитектури, о богатству језика и богатству пјесме врањског краја. Том златном богатству сиромашног југа Србије. Јер бескрајно је то богатство, које заслужује… А које је и оно које је пјевала чувена Коштана, као:

Отвори ми, бело Ленче, вратанца,
Да ти видим, бело Ленче, устанца!

Легендарна Коштана пјевала…
„А на Врању, граду бијеломе…“

Прочитајте још:
ВЕЧЕРЊИ ЗАПИС МИЛОША КОРДИЋА: „А НА ВРАЊУ, ГРАДУ БИЈЕЛОМЕ…“ (1)