Историографска, политичка и идеолошка манипулација мраморовима (такозваним стећцима) која траје од доба владавине босанског гувернера Калаја добила је нови подстицај одлуком Унеска 2016. да ове јединствене споменике уврсти на листу светске културне баштине
снимак екрана
Америчка историчарка Мариен Венцел, која је каријеру посветила проучавању стећака, стигла је 1960. године у Сарајево како би потврдила убеђење да су стећци богумилски надгробни споменици. Четири деценије касније дошла је до сазнања да стећке нису правили богумили, да босански богумили нису ни постојали и да су „босанске“ конструкције с краја 19. века (нација, језик, црква и измишљено име за српску ћирилицу у БиХ- „ босанчица“) псеудонаучне креације аустроугарске окупаторске власти која је „тражила идеолошко упориште њима неопходног раздвајања Босне и Херцеговине од Србије“ (М. Екмечић: „Дуго кретање између клања и орања“, Београд 2008. , стр. 319).
Историјска наука у Србији, анестезирана југославизмом, академизмом и, неретко, србофобијом, данас је, углавном, тамо где је млада и лакомислена Венцелова била пре 64 године.
То се види и по реакцијама на одлуку Унеска (16. јула 2016) да стећке, на 30 локација у БиХ, Црној Гори, Хрватској и Србији прогласи светском културном баштином. Тако се истура теза о „интерконфесионалности“ мраморја које наводно повезује православне, католике и бугумиле!!!
Образложење и коментари поводом одлуке Унеска били су попраћени мелодрамском интонацијом у најбољој традицији титоистичког фантазма о братству и јединству. Још јаче, испада да су ова стара гробља последње уточиште братства и јединства.
Бењамину Калају, аустроугарском гувернеру окупиране БиХ, одговарала је „богумилска теорија“ о стећцима јер је наглашавала ексклузивност „босанства“, а каснијим југославистичким идеолозима такође, јер је то значило да су стећци, по пореклу, и свачији и ничији.
„Влашка теорија“, по којој су стећке подизала ратничко-сточарска племена и коју је на крају усвојила и Венцелова, јесте први корак на путу истине. Али, кад се застане на тој пукој констатацији, два кључна проблема (генеза и етно-религиозни идентитет стећака) остају замагљени, подложни новим мистификацијама.
Најпре, мора се имати у виду да је термин „стећак“ (од речи „стојећак“, усађеник) калајевски, новокомпоновани, квазинаучни супститут за народски најраширеније име „мрамор“ па се груписани камени надгробници зову „мраморја“. „Ст(ој)ећак“ је подврста мрамора, термин одређен обликом мрамора.
Трошећи већ трећи век, ангажовани тумачи по правилу крећу од идеолошких премиса а не од реалних економско-политичких процеса, од историјске драматургије која је условила настанак мраморја. Могло би се и овако рећи: југославистички аутори заборавили су законе дијалектичког материјализма (на којем су, славећи га, направили каријере). Али, у овом, и не само овом случају, марксистичка историјска егзегеза је итекако функционална. Иронија је да бивши, синекурални „дија-матовци“ заступају аисторијску, „безвремену“ тезу: како се стећци тобож „континуирају“ на старобалканске некрополе.
Кључ за разумевање су социјално-политички потреси и превирања у 12. веку, када се мраморје и појављује. Почиње феудално реструктурирање племенских друштава, стварају се јаке и централизоване државе: немањићка Србија и Босна, као и угарски феудални поредак на западном ободу данашње БиХ. Историјски, почиње зрели (“развијени“) средњи век у којем планине, пашњаци и горски извори добијају власника. За разлику од раног средњег века кад су пастирске скупине могле да се крећу у широком луку, номадски, неограничено, и кад су планине и шуме биле „готово ничија ствар“ (по Петру Скоку), дакле подручја без господара.
Бохумил Храбак пише о насталој „строгоћи пашњачког права и у централној и у приморској зони Динарида“ па каже: „Свака падина је са сваке стране била одређена у погледу власништва и свако неовлашћено коришћење траве и изворске воде плаћало се крвљу“.
Тако се тобожња тајна сама отвара: мраморја су настала као масивни и масовни камени докази и обележја власништва над земљом, шумом, пашњаком, врелом… Као маркери својине, белези власништва породице, рода, братства, племена. Мраморне громаде упозоравале су: ово је „наша“ територија!
Ову тезу потврђују сами мрамори односно натписи на њима. Од око 72 хиљаде мраморова које су истраживачи нотирали, само је на њих 363 регистрован уклесани ћирилични текст.
Најчешћа језичка формула, опште место епитафа је: „на својој (земљи) на племенитој“! Дугогодишњи и систематични истраживач Шефик Бешлагић каже: „У натписима се радо истиче мјесто сахране, односно гроба, као нпр. ,на својој земљи,’ ’на својој баштини’, или ’на својој земљи племенитој’. Негдје се конкретизира и мјесто земље, односно баштине, нпр. : ’на својој баштини Корају’, или ’на свом племенитом под Кочерином’“ (Ш. Бешлагић: Стећци и њихова умјетност, Сарајево 1971.).
А та земљишна својина, печатирана мраморјем, није била условљени феудални посед (пронија) већ правно неотуђиво, наследно добро. Зато се тај посед „баштини“ (наслеђује) и „племенит“ је (по праву рођачке групе, племена). Отуд и уклесане клетве због могуће деструкције, јер онај ко би девастирао мраморје уништио би доказ власништва.
Епитафи, такође, откривају и верски идентитет градитеља мраморја: једино се православни свештеници помињу у натписима. Бешлагић наводи њихова имена: попове Вукашина и Дабижива, калуђера Глигорија, монахиње Полихранију и Марту, затим попове ауторе натписа: Прибислава, Гојчина и Пилипа, а његовом списку треба додати и попа Прокопија (по Драгољубу Драгојловићу). Бешлагић наглашава да су у питању православни попови напомињући да се код католика „име поп ријетко употребљавало“.
Један папски документ с почетка 1373. , дакле после два века стећака, илуструје верску мапу БиХ: папа каже да су „готово сви становници“ Босне „шизматици, јеретици“ осим оних које су фрањевци покатоличили (Ј. Шидак према D. Farlati: Illyricum saacrum, ИВ, 63). Реч је о томе да су мраморја изворно православна гробља, а после 15. века, јачањем католичке конверзије и каснијом исламизацијом прича се шири и расплињује. Доказ за ово је и Бешлагићев налаз да је, уз термин мраморје, најчешћи народни назив „грчко гробље“, а он сам констатује ноторну чињеницу да је атрибут „грчко“ заправо синоним за „православно“.
Етногенезу пастирских племена у доба настанка и процвата мраморја давно је решио луцидни истраживач Стојан Новаковић својим бројним доказима да су у питању српски и, у знатно мањој мери, романски родови, већ у 12. веку, и раније, прилично словенизирани, србизирани. Наравно, неке скупине и једних и других, кроз столећа, прошли су кроз процесе верске и етничке конверзије. Новаковићевој дијагнози на крају се приклонио и Константин Јиречек.
Курипешићев запис
Први помен стећака у историографској литератури, запис који решава недоумице чијим су језиком и писмом клесани натписи, налази се у познатом путопису Словенца Бенедикта Курипешића из 1530. године. Био је тумач у аустријском државном посланству које је преко Босне путовало у Цариград на мировне преговоре. Близу Рогатице видео је следеће:
„На узвишици има пет врло великих камених гробова. Не само ми, него и сами Турци чуђаху се како је тих пет великих каменова, четвртасто исклесаних, изнешено на ову главицу. Ту лежи војвода Радослав Павловић (Hercog Paulovitz von Radasel), који је некада владао у тој земљи, његова жена, један син, његов брат и вјерни му дворјанин. На великом надгробном камену истесан је на српском језику и српским писменима натпис са овим мислима (ријечима):
– Ја, војвода Павловић од Радасела, господар и кнез ове земље, лежим овдје у овом гробу. Док живљах, не могаше ме турски цар никаквим јунаштвом, ни каквим даровима, па ни борбом, ни великом силом са моје земље ни потиснути, ни побиједити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере. Бог ми је дао да сам много пута побиједио Турке. Хвала Богу и слава што вазда вјеровах и што своју земљу остављам у хришћанској вјери.
Курипешић, говорећи о мањем мармору, под којим лежи Павловићев „вјерни витез“, па понавља идентификацију: „На камену је истесан крст и натпис на српском језику и српским словима“ (Б. Курипешић, Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530, „Свјетлост“, Сарајево, 1950. преводилац Ђорђе Пејановић, по репринт издању „Чигоја штампе“, приређивач Мирослав Нишкановић, Београд, 2001.).
Овде треба ставити прст на чело, кад су у питању приче о османској нетолеранцији, девастирању хришћанског и српског наслеђа. Било је свега тога, наравно, али испада да нису били у питању доктринарни разлози. Дакле, скоро сто година после заузимања Босне, турским властима није пало на памет да преклешу, униште овакав Павловићев епитаф, а витежев је још жешћи: „Војводо Павловићу, господару мој, тебе љубљах за мога живота, вјерном службом служах твојој глави. Сада лежим мртав под твојим ногама, јер хоћу и у земљи да сам ти вјеран слуга. То си ти заслужио славни и јуначки кнеже, јер је твој мач за вјеру хришћанску посјекао многог Турчина“.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
