• Трећи пут у организацији Удружења избјеглих, прогнаних, расељених и досељених “Ново Огњиште” Барајево на празник Марије Магдалине 4. августа 2022. године у порти саборне цркви Светог Саве у Барајеву, испред спомен плоче посвећене жртвама рата и браниоцима отаџбине 1990-1999 одржан је помен за Србе пострадале у злочиначкој акцији “Олуја”.

У присуству четрдесетак прогнаних и интерно расељених Срба, данас житеља Барајева, помен су служили свештеници Владимир Димић, Горан Ракић, Игор Обрадовић и Огњен Козлина.

У бесједи свештеник Влада Димић је истакао да неки људи прије, неки касније, неки природном смрћу, неки насилном смрћу одлазе у будући вијек.

– Окупили смо се због великог насиља који се десио над нашим православним народом, који је имао искрену љубав да живи са другим и да у томе заиста види благослов Божији без обзира на различитост. Међутим, ситуација која се десила деведесетих година на бившим просторима оне велике државе показала је да многи нису нашли своје место под капом небеском на прави начин. Многи су и поред жеље да остану на простору гдје су живјели вијековима били изгнани и прогнани и доживјели оно што није својствено човјеку, који је личност љубави и слободе. Не можемо бити слободни, ако не волимо и не можемо вољети ако нисмо слободни. То је постулат хришћанства и основа духовног живота – рекао је отац Владимир и напоменуо да су и прије и послије злочиначке акције Олуја постојали егзодуси, али никада у тој мјери и на такав начин.

– Као дјеца Христова смо позвани да се сјетимо својих предака, који су остали не само као сјета и успомена, већ наши свјетионици пред престолом Господњим. Прошло је 27 година од тог догађаја и, заиста, је када помињемо ту цифру велика бројка. Неки од оних који су у том периоду прогнани су упокојени, неки су зрели људи, неки су формирали породице, неки су тада били и деца, а данас су озбиљне личности. У сваком случају људи који су доживјели ту несрећу имају највећу одговорност да се покажу као хришћани на дјелу и да ту љубав коју носе са собом и изразе је кроз молитву за жртве и, али и жељу да се, они који су то учинили или допринијели да се тако нешто деси, нађу као покајницима пред Христом –поручио је свештеник Димић додајући да жртве које су претходнице нашем животу, требамо увијек да сматрамо као благословене жртве љубави према Христу.

Предсједник удружења Ново Огњиште Јово Добријевић је истакао да је злочиначка акцији Олуја упамћена као највеће етничко чишћење у Европи након Другог свјетског рата и да ће та чињеница остати исписана у историјским уџбеницима.

– Управо је на темељима идеологије усташке НДХ Олуја дошла као наставак Другог свјетског рата и завршни корак чувеног Будаковог плана који је предвидио да трећину Срба треба побити, трећину прекрстити и трећину протјерати. Могли смо се окупити било када, јер готово да нема дана или празника у коме се није десило неко српско страдање било да је ријеч о ђурђевданском покољу на Вељуну и Шушњару, Видовданском у Херцеговини, страдању у дане Оњене Марије у Ливну, Глини, Шушњару, Попткозарју, Гаравицама, Јадовну,  Пребиловцима… – рекао је Добријевић и нагласио да упркос свему томе Срби имају немаран однос према жртвама.

– Мора постојати колективна свијест о култури сјећања. Жалосно је да су многа српска славља заказана за 5. август, а међу њима и чувени Драгачевски сабор трубача који почиње истог дана кад Хрватска слави страшни злочин – протјеривање 500.000 својих држављана српске националности. Зар се од 365 дана у години не може пронаћи неки други датум?

Добријевић је навео да је удружење Ново Огњиште прошле године, међу првима, подржало иницијативу да једини преживјели свједок покоља у Глини Љубан Једнак који је посљедње године свога живота повремено проводио и у Барајеву, добије своју улицу у српској престоници.

– Срећни смо да се то остварило, баш као и као што смо напокон дочекали да након скоро пуних осам деценија у Београду постоји улица посвећена Јасеновачким жртвама. Поздрављамо намјеру Александра Вучића да као први српски предсједник оде и поклони се жртвама Јасеновца. Међутим, и даље је несхватљиво да Скупштина Србије није усвојила резолуцију о геноциду српског народа у НДХ. То дугујемо моштима 700.000 српских жртава најсвирепије фабрике смрти коју је људски ум осмислио. Дугујемо и оном посљедњем ешалону преживјелих логораша Јасеновца, који читав живот ишчекују папир чија је садржина симболична сатисфакција за све проживљене патње.

Добријевић је рекао да је несхватљиво да се још чека правда за српске борце Крајине који су једина војска на свијету којој није признат ратни стаж.

– Наша је црква вијековни бастион српства. Одлука Сабора СПЦ да наше свештеномученике сврста у званичан календар је гаранција да их никада нећемо заборавити, баш као што не смију никада бити заборављена имена наших суграђана који су положили животе по разним српским крајевима уграђујући оно највриједније у темеље слободне отаџбине. Наши мученици нису жалили себе, знајући да обичан људски животи без идентитета и слободе не вриједи ништа. Зато данас морамо гласно рећи да нема тог блага због кога треба да зажмуримо пред европском парадом срама, баш као што загледани у Исток се требамо присјетити ријечи бесмртног писца Милоша Црњанског изговорених прије стотину година: „Наша велика Русија крвари за цео свет.”

Текст и фото: Трифко Ћоровић