• Витална старица Радојка Капор Маринковић је у својој десетој деценији живота 20. априла 2019. године у Удружењу књижевника  представила своју прву књигу Тугованка.

Вођена снажним мотивом да сачува истину о своја четири брата Младена, Шћепана, Радослава и Милорада – Миша страдала од братоубилачке комунистиче руке, написала је књигу у којој је описала сурову судбину породице Капор из родног села Мириловићи код Билеће.

Други свјетски рат је дочекала са 14 година. Ратне дане провела је у збјегу, била је јатак четницима и због тога скапавала двије године у затворима у Билећи, Мостару, Бугојну и Зеници.

Предсједник Завичајног клуба Билећана у Београду новинар Миодраг Дунђеровић је истакао да се  поједини дијелови Радојкине књиге могу поредити са најбољим страницама Моме Капора, који је једном записао : „Херцеговци умиру од метка, или од срца, а они најбољи од метка у срце”.

Радојка је 58 година тражила истину о смрти брата Рада. Комунистичка власт је рекла да је ријеч о самоубиству. Радојка је послије толико времена нашла човјека који би могао нешто више знати о Радовој смрти, да би јој он одговорио: „Када ја одем онда ти реци, као сестра реци ову истину. Раде је нестао, јер је био Милорадов брат”.

Милорада Мишка Капора убио је Сава Ковачевић коме је сметало његово политичко опредјељење.

Ковачевић је добро знао да је Мишко Капор неустрашив борац и да је разоружао већи број усташа, у народном покрету против окупатора у Херцеговини.

На Ковачевићево питање: „За кога се бориш?”, Милорад је одговорио: „За краља и отаџбину”.

Како нам је Дунђеровић рекао, Радојка је истинско мирило, помирило, људско срце, доброта и трагалац за истином.

– И послије свега Радојка ће рећи да никог не осуђује и да даје у аманет да се не смије дизати прашина, већ да остаје тако како је – рекао је Дунђеровић и прочитао стихове гдје Радојка у својој пјесми Рат, зашто рат преклиње: „Шта је ово што нас снађе, нико излаз да пронађе, и да буде веће чудо, изгинусмо сви улудо. Сви су кажу против рата, ипак гине брат до брата, смеју нам се и душмани, ко се од ког сада брани”.

Матија Бећковић је своју бесједу започео констатацијом да Радојку сви доживљавају као велику личност, као вјеродостојног свједока о времену и људима које прије нико није споменуо.

– Када сам добио у руке њену књигу, ја који сам у тим причама провео цијели свој живот, читао сам нешто што никада нисам чуо. Као што се на почетку службе у цркви спомињу наши светитељи и преци, можда би на почетку ове вечери могли да јектенију почнемо и на овај начин, а то су имена која сам ја први пут прочитао у Радојкиној књизи. Био сам у Мириловићима, никада нисам чуо за жене страдалнице и мученице, а она их је све побројила у овој читуљи – рекао је Матија Бећковић.

Капор Гаврила Мила, Капор Риста Достиња, Капор Риста Вукосава – 18 година, умрла у Мостару од мучења, Капор Крста Роса, Капор Стевана Достиња – мучена и ослијепила, Капор Јована Даница – мучена и гинеколошки доживотни инвалид, Капор Гаврила Петра – оглувела од удараца, Капор Мирка Милојка  – 18 година, обољела, Капор Цвијета, Милојкина мајка, Капор Илије Радојка, Капор Риста Дара – мучена и умрла од посљедица, не у затвору, него касније, Капор Божа Даница, Капор Божа Божица – оглувела од удараца, Капор Саве Аница, Капор Саве Марија, Капор Илије Анђа – Радојкина мајка, Бајчетић Крста Милица, Бајчетић Крста Рајка, то су затворенице, мушкарци Капор Симо, Капор Јован, Капор Томе Илија , Капор Јована Мирко, Капор Илије Симо, Капор Тодора Томо, Капор Трифка Сава, сви су они били у затвору, и сви из села Мириловића.

Матија Бећковић је књигу Тугованка назвао Божјом.

– Коме није стало до истине, није му стало ни до слободе, јер слободе без истине нема. Она мора да се исприча, као да сама земља износи на видјело све оно што сакрива. И онда се нађе жена која о свом трошку и на своју одговорност свједочи, а гдје год није сигурна, она то и нагласи – рекао је Бећковић.

– Нико не зна ко је тај свједок који ће се јавити, јер у сваком народу изгледа Бог подиже своје свједоке, један од њих је и Радојка која је нашла снаге и памети, здравља и талента да испише свој живот, да га упамти и да будућим нараштајима остави у аманет да то не забораве и да се та правда испуни – рекао је Матија и додао како живимо у лажи и сматрамо да је она обавезна, али напредујемо у односу на прошла времена. Доказ за то је оваква једна књига, и промоција као прилика да се ти догађаји расвијетле.

– Не говоримо ово да би повриједили оне друге који су се борили на другој страни. Најгоре је што они који нису били ни на једној страни наставили су да изигравају борце у борбама у којима нису учествовали – рекао је Матија Бећковић и додао да је то неко трећи учинио, лакше бисмо разумјели, и пребољели. Грађански рат је највеће зло које се може десити неком народу и најдубља рана коју сви народи лијече.

Према ријечима херцеговачког пјесника и филозофа Божидар Глоговаца Радојкин брат Милорад био неустрашив јунак, који је сам са бомбама у рукама напао усташко гнијездо у Фазлагића кули, разорио већу групу усташа, оних истих који  су Србе бацали у Корићку јаму.

– О Милорадовом подвигу причало се данима, упоређивали су га са Милунком Савић. За Саву Ковачевића то ништа није значило, напротив, он је Милорада лично стријељао, само зато што је био монархиста – рекао је Глоговац.

Шћепан је још горе прошао. Њега су каменовали и тољагама усмртили. Брата Рада убише у Невесињу док су га приморали да игра Козарачко коло, а брата Младена стрељаше Нијемци на Бањици.

– Од тада Радојка носи невидовне ране своје браће у пртљагу своје душе. Када је објавила ову књигу тај пртљаг на души мање је жуља – рекао је Божидар Глоговац и нагласио ако будемо говорили истину можемо и да се кајемо, а када се покајемо ето пута да једни другима и опростимо.

На самом крају прeдстављања књиге, публици се обратила и Радојка, на велико задовољство присутних.

– 76 година носила сам ране у грудноме кошу, дође једном, ваљда од Господа Бога да проговорим, да се излијечим, да раздвојим зло од добра, да раздвојим истину од лажи, некога то боли, а мене је излијечило – признаје Радојка и осврће се на моменат када је Матија Бећковић прочитао Тугованку.

– Осјећала сам када ми је Матија Бећковић први честитао књигу и рекао да је Божја, мени су се сва четири брата створила жива пред очима и данас су ми та моја браћа жива. Браћу не бих толико жалила да су погинули у рату, као што се гине – мушки. Не, ниједан мој брат није погинуо у рату него је убијен, пребијен од комунистичке руке – кроз сузе је рекла Радојка Капор.

Јунаци из Радојкине књиге ни добили право на истину о себи, чак су им и гробове сакрили, а како каже Матија Бећковић, слободе без истине нема. Тугованка има задатак да ослободи, јер како ауторка у једној својој изјави рече „нити си крив ти, ни ја, него нека несрећна судбина која се увалила у нас”.

Момир Крсмановић, човјек на челу непрегледне колоне људи који су свједочили о злочинству без краја, говорио је о Радојки и читао дијелове њене исповијести.

– Свједочила ми је како су Капоре, Бајчетиће и Тркаље као четничке породице мучили, дјевојке и жене силовали, убијали и осуђивали на робију – рекао је Момир Крсмановић и затим прочитао дијелове исповијести.

„Партизани Саве Ковачевића дошли су из Црне Горе и организовали хватање домаћина који су били присталице четничког покрета и постријељали их, то је било почетком 1942. године. Дошао је неки Ђоко Путица да би дефиловао кроз Херцеговину и агитовао да се народ оприједели за комунизам. Њега су мјештани убили у мјесту Љубомир, кажу да га је убио Сава Ковач. Сава Ковач је служио у Краљевој гарди и када је краљ одлетио у иностранство, он се вратио у своје мјесто, организовао је војску, имао је своје Коваче, Капоре и друге. Борио се против усташа и Италијана. У источној Херцеговини није било Нијемаца, био је мир, све док није био убијен тај Ђоко Путица из Црне Горе. Тек тада смо сазнали да постоје неки партизани, то је било крајем прољећа 1942. ”

Крсмановић је говорио о Радојкином јатаковању, школовању, одласку и боравку у затвору. Током њеног боравка у затвору прочитао је Радојкино свједочанство о трагичној судбини Данице Капор.

 „Када сам била у затвору ту је било мучење, врискање ноћу… Даницу Капор, сестру Гаврила, кога су комунисти стрељали 1942. године, објесили су о грану за ноге, голу, раскречену, набили су јој лијевак дрвени у вагину. Однијели су је у Билеће пребијену, унакажену, онесвешћену… ”

Ово велико и емотивно вече вече употпунио је анђеоски глас Николине Ковачевић, која је отпјевала пјесме У Трнову граду и Што те нема (Алекса Шантић) уз пратњу Душана Поповића Липовца на гитари.

Стихове Радојкиних пјесама читале су Сања Вуковић и Весна Капор, а стихове уз гусле казивао је народни гуслар Славко Алексић.

„…Ох туго моја, узвикнула сам. Нема ми оца, нема стада да га гоним у планину Видушу, нема мојих јараница, нема четника, срце хоће да ми пукне. Сјела сам на клупу и горко заридала.“

Драгана Бокун / СРПСКО КОЛО