ТУГОВАНКА: Сачувана истина о страдању породице Капор

  • Поводом представљања књиге “Тугованка” Радојке Капор у Удружењу књижевника Србије, Француска 7. у Београду 20. априла

 

Данас, у Суботу праведног Лазара, данас и увијек говори истину и само истину, као што то чини Радојка Капор у својој књизи “Тугованка.”
Радојка је рођена у Мириловићима, питомом селу код Билеће, које је, по предању добило име по Мирилима, споменицима, почивалима душе. И Радојка  је истинско мирило, и не само то, она је помирило, људско срце, доброта, трагалац за истином.
Изједна покушавам, али никако ми не успијева, да предвојим оно што сам помало знао и онога што сам накнадно сазнао.
До нас су допирале разводњене и умекшане верзије догађаја из  Другог рата, које су се сустизали и престизали, као да нас је неко замајавао.
Трагичну судбину имала и Радојка Капор која је изгубила четири брата, проводила године у збијегу, била јатак четницима и због тога скапавала у затворима у Билећи, Мостару, Бугојну и Зеници.
Поједини дијело Радојкине књиге о страдању породице, могу се поредити са најбољим страницама њеног братственика Мома  Капора, који је једном записао: “Херцеговци умиру од метка, или од срца, а они најбољи од метка у срцуо.”
Тамо далеко и не тако давно, ђаво је увелико радио своје, спремајући, само за нас најсуровији сценарио.
Радојка је изгубила четири брата, Младена, Шћепана, Радослава и Милорада – Миша. Педесет и осам година Радојка је тражила истину о смрти брата Рада. Комунистичка власт рекла је да је ријеч о наводном самоубиству.
Радојка је послије толико времена нашла човјека који би могао нешто више знати о Радовој смрти, да би јој одговорио: “Када ја одем, онда ти реци, као сестра, реци ову истину. Рада је нестало јер је био Милорадов брат.”
Радојка је с олакшањем изустила: “Сачувах истину.”
Никада касније није поменула име човјека који је толико дуго ћутао.
Милорада – Мишка Капора убио је Сава Ковачевић, чак и онда када је чуо да је Мишко неустрашив борац и да је разоружао већи број усташа, учествујући у народном покрету против окупатора у Херцеговини. Пошто је на питање “За кога се бориш” Милорад одговорио: “Борим се за Краља и отаџбину” Мизара је узео пиштољ и пресудио.
И после свега Радојка ће на крају рећи да “никога не осуђује” и даје у аманет да се “не смије дизати прашина, већ да остане тако како је.”
Академик Матија Бећковић рекао је Радојки једном приликом:  “Ово је божија књига” и додао: “Први пут је неко на овај начин истину испричао.”
Радојка у пјесми “Рат, зашто рат” закључује: “Шта је ово што нас снађе, нико излаз да пронађе, и да буде веће чудо, изгинусмо сви улудо. Сви су, кажу, против рата, ипак гине брат до брата, смеју нам се и душмани, ко се од ког сада брани.”
 
Ни једна мука нас није заобишла, а наша испаштања су тако дубока и постојана.
Као да је знао за Радојкину бол, велики писац родољубиве поезије Милан Ракић завапио је над слијепом “Симонидом” у Сопоћанима:
“Док мирно сносиш судбу своју грубу,
гледам те тужну, свечану и белу.” 
Ни Радојка, на свој начин, не заборавља Косово, када је ускликнула:
“Ко то пали огањ ватру, зар Косово да нам сатру, шта ће рећи Богдан и Душан Стари, шта ће рећи барјактари.” 
Миодраг Дунђеровић,
предсједник Завичајног Клуба Билећана у Србији
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар