Српско коло је часопис који је настао као потреба да српске избеглице, потомци српских колониста, те представници различитих завичајних и борачких удружења на једном месту имају информације које су везане за њихов рад, вести из завичаја и проблематику са којима се свакодневно сусрећу. Од првог броја овај лист уређује Трифко Ћоровић, родом из Дубровника.
Како се родила идеја и када је покренут часопис Српско коло?
– Први број часописа Српско коло одштампан је 15. децембра 2015. године у Новом Саду. Томе је претходио један неформалан разговор са народним послаником и председником Савеза Срба из региона Миодрагом Линтом, а касније издавачем, на коме смо заједно дошли до закључка да у Србији један такав лист недостаје. Наиме, као последица грађанског рата деведесетих, у Србији је нови дом пронашло око милион прогнаних Срба из бивших југословенских република. Када томе додамо потомке колониста који су у Србију дошли након Првог, а потом и након Другог светског рата, није претерано рећи да у Србији данас живи најмање милион и по становника чије је порекло из земаља региона. Мада је реч о веома значајном проценту становника Србије проблеми ове популације често су занемарени или нису довољно примећени. Закључили смо и то да многи наши људи нису остварили своја права ни као повратници у старом завичају, ни као прогнаници у матичној земљи, јер једноставно нису имали где ни да се квалитетно и континуирано информишу. Наша намера је била да укажемо на проблеме српских прогнаничких породица, као и да подстакнемо очување културе, традиције и обичаја Срба из региона. Миодраг Линта је по струци историчар и он је предложио да називом Српско коло на неки начин подсетимо на постојање истоименог листа који су читав један век раније уређивала браћа Прибићевић и који је био дефинисан као први сељачки лист у српству. С идејом да будемо такође права народна новина започели смо рад тада и не слутећи у ком правцу ће то даље одвести.
Трифко Ћоровић, Драгана Бокун, Миодраг Линта, Драгана Шиповац, Милан Гомирац и Миле Шапић на штанду Српског кола постављеном у оквиру Сајма завичаја у Новом Саду
Колико је људи окупљено око часописа и одакле све црпите изворе?
– Како време одмиче број људи окупљених око Српског кола је све већи. Многи се идентификују с листом и у њему проналазе најбржи и најкраћи пут до завичаја. Када је реч о људима које смо окупили, у самој редакцији имамо пет новинара и велики број сарадника на терену. Никад нисмо расписали неки званичан конкурс него су се појединци спонтано прикључили тиму. Занимљиво је да су чланови редакције појединачно са различитих географских подручја. То нам је од велике користи, јер пратећи дешавања у свом завичају Српско коло је у могућности да понуди свеобухватнији и разноврснији садржај. Настојимо кад год и где год је то могуће да наши извештачи буду на лицу места. Људи који воде завичајна удружења у Србији желе да скуповима на одређене датуме пошаљу и неке симболичне поруке широј јавности, па се деси да у истом термину буде заказано више догађаја које физички једноставно не можемо покрити. Ту нам онда помажу наши сарадници, некад и обични читаоци који нам доставе аудио и фото записе. Веома нас чини срећним што многи имају осјећај да догађај који није објављен у Српском колу, као да се није ни догодио.
Подстичемо рад завичајних удружења
Завичајни ентузијазам је преко Српског кола добио велики подстицај. Сведоци смо да завичајна удружења настоје да раде све квалитетније. Има ту и позитивног ривалитета за опште добро. Удружења се некад и несвесно уткрују да скупе што више прилога за обнову или подизање цркви, капела, сеоских домова, старих школа, или да успешно спроведу већи број хуманитарних акција. Такође, она најугледнија удружења настоје да завичајне вечери не протекну само у храни и пићу већ да буду права „духовна моба” како је то својевремено дефинисао херцеговачки песник Божо Глоговац. Тако су и пратећи програми све богатији и садржајнији било да је реч о фоклорним наступима, изворним песмама, изложбама, књижевним вечерима или историјским часовима. Управо такве ствари дају прави смисао завичајних скупова.
Пратите рад већине српских организација у региону, али и оних избегличких које имају седиште у Србији. Колико вас људи прати и чита и шта то за њих представља?
– Седиште Српског кола је у Београду, па је самим тим природно да пратимо рад завичајних удружења у Србији у којима су окупљени људи који су родом или пореклом из земаља региона. Поред тога сарађујемо и са борачким организацијама као и са удружењима која се баве несталим лицима и гаје културу сећања. Наш лист се штампа у 10 000 примерака и дистрибуира се преко поменутих удружења, као и месних заједница у оним срединама у којима људи са тих простора чине већински или значајан проценат становништва. Такође, актуелни бројеви Српског кола се могу наћи на бројним завичајним скуповима широм Србије. Само са простора некадашње Републике Српске Крајине у Србији има регистровано више од 200 завичајних удружења која окупљају у највећем проценту прогнаничке српске породице. Међутим, осим њих, имамо јако добру сарадњу и са завичајним удружењима из Федерације БиХ, Републике Српске, Црне Горе, Северне Македоније, Румуније, Мађарске, тако да је тешко оценити колики нас тачно број људи прати. Повремено објављујемо и извештаје са догађаја који наши земљаци приређују у Америци, Канади и Аустралији. На сајту Савеза Срба из региона су постављени сви досадашњи бројеви Српског кола, а месечно имамо више од 30.000 јединствених посетилаца. Толики је отприлике број и наших пратилаца на друштвеним мрежама.
Које бисте текстове, односно рубрике из Вашег часописа издвојили као и теме које сте покренули током ових година?
– За наше читаоце су веома корисни савети које за њих спрема Ратко Бубало, познати правни стручњак који води Хуманитарни центар за интеграцију и толеранцију у Новом Саду. Он се веома посвећено деценијама бави овом проблематиком: имајући у виду његово богато искуство мислим да је упућенији у прописе од многих званичних институција. Препознатљиви смо и по ауторским текстовима историчара др Милана Мицића. У неколико циклуса објављених у фељтону који је подељен по тематским целинама овај угледни историчар нас подсећа на судбине српских довровољаца који су након завршетка првог светског рата у колонизацији населили просторе у највећој мери садашње северне српске покрајине Војводине. Препознатљиви су и надахнути записи нашег Милоша Кордића писца са Баније који у својим текстовима гаји онај Шантићев дух сажет у стиху „мене све ране мога рода боле”. Управо његове колумне најбоље сведоче да српски изворни језик станује на страницама Српског кола. Један од најбољих српских енигматичара Милорад Мишо Живанић у сваком броју прави тематске укрштенице, наравно и оне су на ијекавици. Ту су још редовне рубрике „да се не заборави” намењене култури сећања, као и „саборовање” где су обично извештаји са завичајних вечери.
Дубровачки Срби треба да се поносе својом историјом
Да ли и колико често долазите у родни Дубровник. Како бисте оценили живот Срба у том граду?
– У 21. веку човек може променити име, презиме, па чак и пол, али оно што је непроменљиво је родни град. Моји родитељи су се након 13 година вратили као повратници у породичну кућу и трудим се да сваку прилику искористим да дођем да их обиђем. Дубровник је због своје богате историје веома специфичан град, који се данас, као и често у прошлости ослањао на своје залеђе које је насељено српским живљем. Пре неколико година Срби из Источне Херцеговине су били непожељни у овом граду, а данас они чине окосницу увежене радне снаге и процењује се да у њему ради најмање око 5.000 сезонаца са тог простора. Кад се пореде пописи становништва из деведесетих и данас управо је толико мање грађана Дубровника српске националности. Кад сагледамо историју можемо уочити да се гашење Дубровачке републике поклопило са временом почетка Првог српског устанка. Зато је било потпуно природно да су дубровачки интелектуалци тог доба лучу слободе проналазили у Београду. Мало Срба зна да је дубровачки Србин римокатолик Матија Бан први предложио градњу Храма Светог Саве на Врачару, или да је по њему београдско насеље Баново брдо добило име.
Нисам сигуран колико је шира јавност упозната да је чувену слику „Долазак цара Душана у Дубровник” насликао такође дубровачки Србин римокатолик Марко Мурат или да је прва српска православна црква у Дубровнику саграђена на имању чувеног грофа Саве Владиславића Рагузинског. Уосталом и заштитних града је Свети Власије (или како га Хрвати зову Свети Влахо) пореклом Јермен, светац православног истока. Дакле, Срби из Дубровника би требало да буду веома поносни на своју историју и да њене вредности баштине у свакој прилици.
Излазите на ијекавици и ћирилици. Шта то представља како за уредништво тако и за читаоце?
– Српско коло је јединствен лист у Србији управо по томе што излази на ћирилици и једини је штампани медиј у Србији који излази на ијекавском наречју. Из личног примера могу да сведочим да је ијекавица деведесетих година била прогањана скоро свуда. Ако се сећате, у том периоду је био и накарадан покушај да се екавски изговор наметне и на простору Републике Српске. Ваљда је ијекавица тадашњу политичку и друштвену елиту у Србији подсећала на језик „непријатељских народа”. Међутим, све оно што је неприродно осуђено је на пропаст, па је тако ијекавица опстала, али да би живела у пуном капацитету неопходно је свакодневно примењивати. Ћирилица је по члану 10. Устава званично писмо Републике Србије, али видимо да је и она угрожена. Тужна је истина да је данас у Србији више медија на латиници него на српском писму. То је последица нашег немара и незаинтересованости.
Колико вам српски медији у Хрватској помажу у креирању садржаја и какву комуникацију имате са њима?
– Пратимо портале наших епархија у Хрватској, као и портал Привредника, СНВ-а и загребачког недељника Новости. Према садржају Српском колу је најближи управо Ваш лист Извор и сајт Срби.хр. Зато текстове који се могу пронаћи на ова два медија најчешће преносимо и цитирамо. То су оне реалне животне приче наших повратника и прикази опустелих српских села, као и извештаји са различитих манифестација које окупљају наш народ. Реч је о садржајима који у човеку буде истовремено емоције туге, пркоса и поноса и доносе наду да ће српско име бити сачувано.
ЗАХВАЛНИ СМО СВИМА КОЈИ РЕСПЕКТУЈУ НАШ РАД
Новине су бесплатне, ко их финансира и помаже њихово излажење?
– Српско коло је препознато као јединствен лист који има подршку бројних републичких институција попут Управе за дијаспору и Србе у региону, Покрајинског фонда за избегла, расељена лица и за сарадњу са Србима у региону, као и бројних локалних самоуправа у којима већину или значајан проценат становништва чине људи који су родом или поријеклом из земаља региона. У сваком броју у импресуму нагласимо које су то институције помогле издавање Српског кола. Посебно смо захвални на подршци коју смо добили од институција Републике Српске. Са жаљењем морам да напоменем да након девет година континуираног рада и сто публикованих бројева, први пут ове године нисмо добили подршку од Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Војводине, као ни Министарства информисања и телекомуникација Републике Србије. Истовремено, с великим поносом истичем да се у Српском колу никад није објавио ниједан текст који претходно није био ауторизован, као и да никад нисмо прекршили еснафски Кодекс.
У јуну сте свечано обележили излазак стотог броја Српског кола. Ко је учествовао на том обележавању и какве су импресије?
– Обележавање стотог броја је протекло у радној атмосфери. Наиме, стоти број се отприлике поклопио са тужним јубилејом – 80 година од завршетка Кордунашког процеса. У историји Срба из Хрватске било је много значајних и преломних датума, али чини ми се да је управо Кордунашки процес недвосмислено одредио судбину српског народа у комунистичкој Хрватској. У престижној и до последњег места испуњеној установи какав је Дом Војске Србије у Београду 17. јуна ове године уприличили смо предавање на коме су посетиоци могли чути оцену тих догађаја од стране Чедомира Вишњића, уредника СКД Просјете из Загреба и еминентних историчара др Милана Гулића и др Момчила Диклића. У програму је учествовао и глумац Дејан Стојаковић.
До сада је изашло сто бројева Српског кола, какви су планови за будућност?
– Првих сто бројева Српског кола нас обавезује да садржаји буду још бољи и квалитетнији. Међутим, наша је мисија не само да информишемо људе који су родом или пореклом из земаља региона већ и да на прикладан начин подсећамо на оне великане који нису рођени у Србији, а који су оставили неизбрисив траг у српству. Тако смо прошле године штампали поштанску марку посвећену Сави Мркаљу, првом реформатору српске ћирилице, а повод је био 240 година од његовог рођења и 190 година од његове смрти. Ове године смо поводом стогодишњице смрти штампали и промовисали поштанску марку са ликом Алексе Шантића који је био мостарски, херцеговачки, али пре свега свесрпски песник. Планирамо да у будућности наставимо с истим жаром и ентузијазмом да објављујемо нове бројеве Српског кола и промовишемо великане који нису рођени у Србији, а својим радом и заоставштином су задужили свој род. Као уредник, поред оснивача нашег листа Миодрага Линте, посебну захвалност дугујем члановима нашег тима Драгани Бокун, Драгани Шиповац, Весни Пешић, Татјани Рађеновић, Славици Огњановић, Жељку Ђекићу, Милисаву Шапићу, Драгану Башовићу, Мили Шапићу, Милану Гомирцу.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
