• Садмир ефендија Мустафић, који је донедавно био имам требињски, а сада одлази на нову службу у Ливно, опростио се врло емотивно на своме Фејзбук профилу од Требиња, али и својих требињских пријатеља, међу којим је нарочито истакао дружење са јеромонахом Порфиријем из манастира Тврдош.

Ефендија Мустафић ће недостајати цијелом граду, јер, осим што се дружио са православним свештеницима, са којим се често могао видјети у шетњи градом, у башти хотела „Платани“, али и на православним молитвама и свечаним академијама, дружио се и са грађанима Требиња, организовао ифтаре на које су били позивани и обични грађани, што је прерастало у велика пријатељства.

Са јеромонахом Порфиријем отпочео је пријатељство одмах након оног званичног упознавања, а, осим врло честих размјена мишљења о погледима на свијет из угла двије различите религије, повезала их и љубав према спорту, нарочито фудбалу.

„Знали смо се случајно сусрести у граду па свратити негдје на кафу и дуго разговарати о свему, као да се познајемо цио живот, нашалити се и на свој рачун и на рачун оног другог, а да се ниједан од нас никада није наљутио“, каже јеромонах Порфирије.

Осим разговора уз шољицу кафе, два духовника би често играли фудбал, заказивали заједничке утакмице, што би окупљало и велику публику знатижељника, јер није уобичајена ствар да свештеници, било које религије да су, играју фудбал.

Отац Порфирије додаје да их је обојицу зближила вјера у Бога, али и вјера у људе и у међуљудску љубав која свијет одржава срећнијим.

„Свих пет година, колико има да је ефендија Садмир дошао у Требиње, дружио се лијепо, не само са мном, него и са осталим требињским свештенством, долазили су му и други суграђани, комшије из Старог града и за све је некако имао праву ријеч, несрећне да утјеши, забринуте да развесели, једноставно је знао свакоме објаснити смисао живота и суживота“, каже јеромонах Порфирије, који је и сам велики алтруиста, па га је то вјероватно тако и зближило са имамом Мустафићем.

Присјећајући се како је крајем 2015. године са супругом дошао у Требиње, гдје су им се дјеца и рађала и расла, ефендија Мустафић каже да је са Требињцима и Требињкама успоставио диван однос којег ће се увијек сјећати.

„Смоквом смо се хранили, на камен ослањали, небом плавим маштали, на Требишњици се огледали. Јесам ли се покајао? Ни најмање. Овдје сам провео пет лијепих година са дивним људима, и муслиманима и немуслиманима, урадио сам што сам урадио и надам се да ће се памтити по добру. Слагао бих када бих казао да нисам могао више и боље, јер увијек може и више и боље. Молим Бога да упише у добро дјело“, навео је ефендија Мустафић на свом Фејзбук профилу уочи одласка у Ливно.

Он даље наводи да се увијек и свугдје трудио представити Требиње у најљепшем свјетлу те да је био окружен добрим људима, одржавао везу са муслиманима из Требиња из цијелог свијета, који, како додаје, нису ни Босанци, ни Херцеговци, већ Требињци, које ће памтити по снажној љубави према свом завичају.

„Мој пријатељ монах Порфирије безусловно ми је помагао у Требињу, човјек је којим православци треба да се поносе“, каже ефендија Мустафић, изражавајући наду да је у овом граду стекао довољно пријатеља да касније, када буде навраћао у Требиње, има с ким попити кафу под дивним требињским сунцем.

„Овдје сам упознао и добре православце и на сваком кораку сам разбијао предрасуде о њима, али и о нама муслиманима. Са њима сам кахву пио, са њима фудбал играо, са њима сарађивао, са својим монахом бицикл возио. Њима сам говорио о исламу, а муслиманима о православљу. Напосљетку, лијепо је живјети у таквом амбијенту. Увијек сам се водио наизглед наивном реченицом – не може бити лоше колико ја могу добра испричати“, наводи на крају ефендија Мустафић.

ВЕСНА ДУКА / Независне новине