• Правни тим ИН4С објавио је студију „Противправности Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Аутор студије је адвокат др Горан В. Ђорђевић. Рецензент књиге је проф др Драган М. Стојановић, професор Правног факултета у Нишу, и бивши судија Уставног суда Србије. Премијерна промоција ове књиге заказана је за 17. јул 2020. године у Музеју Херцеговине у Требињу.

У студији се на анализира наведени Закон, и доказују бројна одступања законских решења у односу на основне постулате теорије државе и права, као и на однос према постојећем правном поретку Републике Црне Горе. Наведени Закон је у директној противности са Уставом Републике Црне Горе, као и већим бројем позитивноправних прописа у Црној Гори којима се уређују како имовинскоправни односи тако и статус културне баштине, те државна имовина Црне Горе.

Посебан осврт представља указивање на одступање Закона од међународноправних аката који су обавезујући за правни поредак Републике Црне Горе и постојећу праксу Међународног суда за људска права, у светлу Европске конвенције за заштиту основих људских права и слобода. У том смислу указује се на изворе права у смислу норми и стандарда међународног права, судске праксе, као и општих правних начела. Правна студија јасно доказује да је усвојени Закон је дискриминаторски по свом карактеру, и то како са аспекта индивидуалних и колективних права, права мањина, права појединих верских заједница, права на слободу вероисовести, тако и свом односу државе према праву својине као апсолутном праву.

Наводимо део из закључка ове правне студије:

„извесно је да је Закон у значајном сукобу са правним поретком Републике Црне Горе. Под правним поретком Црне Горе, подразумевају се како Устав Републике Црне Горе, законски прописи, тако и међународно право и међународни уговори који се сходно члану 9 Устава Црне Горе сматрају унутрашњим правним поретком. Илустративна је противност бројних законских решења са Уставом Црне Горе, са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, Универзалном декларацијом о правима човека, Међународним пактом о грађанским и политичким правима, као и са постојећом судском праксом Међународног суда за људска права. Не треба занемарити ни праксу Уставног суда Црне Горе, која је у више изнетих случајева јасно указала на ставове који су супротни решењима из Закона. Наведени Закон противан је већем броју унутрашњих правних аката који имају статус извора права.

Закон у свом проблематичном односу са међународним правом и другим изворима међународног права, у потпуности одступа од права на мирно уживање имовине, укључујући и познате и дозвољене изузетке од овог правила. Једноставно свако мешање у мирно уживање имовине мора да следи легитиман циљ. Легитиман циљ превазилази правни основ једног деловања, у овом случају мешања државе у имовинска права верских заједница. Закон не оправдава позивање на јавни интерес.

Право на својину је асполутног карактера, представља уставно начело, а уставна начела, као што је познато, стоје узводно не само од закона, већ и од уставног текста. Овај Закон не прихвата да слобода вере представља уједно и мањинско право, што омогућава и захтева примену читавог корпуса извора права којима се гарантују мањинска права и са којима овај Закон мора бити у сагласју.
Лишавање права на имовину верским заједницама, без оправданог јавног интереса, онемогућава остваривање основних права која су зајемчена свим међународноправним актима, као и правним актима Републике Црне Горе.

Сва одређења права на слободу вероисповести указују да се право на слободу вероисповести у корелацији са другим сличним гарантованим правима одвија у једном реалном простору. Изнова се указује да је Међународни суд одавно на становишту да постоји значајна веза између члана 9 и члана 11 Конвенције, која се односе на гаранције за окупљање и удруживање, о чему сведочи пресуда Међународног суда у предмету Бесарабијска митрополија против Молдавије.

Закон кроз чињеницу да је појединим верским заједницама право својине заштићено уговором, право на својину претвара у релативно субјективно право. Закон представља дискриминаторски акт у делу у коме се не дира у својинска права верских заједница са којима је закључен уговор, у односу на верске заједнице са којима уговор није закључен. На овај начин фаворизују се поједине верске заједнице у односу на друге. Такође, закон је дискриминаторски и у делу права верских заједница које имају седиште ван Црне Горе.

Одузимање права располагања и преиначењем права својине у право коришћења свакако је право на слободу вероисповести умањено и то како са аспекта стечених права, тако и на остваривање права на слободу вероисповести у будућности. У случају Закона који је „пред нама”, интервенција државе се приближава и проширује на суштину гарантованог права. Штавише, овај Закон представља компромитацију принципа „државне суверености” и извор трајне несигурности и нестабилности у друштву.

Сам Закон, посебно у делу „историјског бављења”, садржи претпоставку хипотетичког суда из којег производи императивну – деклараторну норму. Овај Закон се на једном вишем нивоу може посматрати као пример сукоба природног права и квазиправног позитивизма.

Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница није у функцији правног поретка. Подсећамо на стару истину да су држава и закон заједнички трагачи за сврхом једног друштва. На једном вишем нивоу овај Закон указује да ма колико је норма по дефиницији аутономан извор права, то само по себи није довољно за пуноћу односно законитост једног хетерономног правног прописа, посебно не прописа који представља државну интервенцију у једну тако осетљиву област као што је то право на несметано уживање својине, посматрано кроз призму слободе вероисповести. А закон који се заснива само на вољи законодавца је „попут куће чије греде леже на раменима својих укућана”.

Правна норма се не сме и не може задовољити тиме да се једноставно захтева одређена ствар у име државе. На тај начин, а овај Закон о томе сведочи, држава се претвара у роба сопствене казуистике и површне идеологије.

На крају, овај Закон не представља светионик који уређивањем односа изграђује и осветљава пут, већ представља мрежу у којој се прошлост и будућност сукобљавају са садашњошћу, негирајући прошлост и чинећи будућност сасвим неизвесном“.

Премијерна промоција ове књиге, на којој ће говорити еминетни правни стручњаци из региона, заказана је за 17. јул 2020. године у Музеју Херцеговине у Требињу.