ФЕБРУАР. Облацима нигде трага. Ведрина царује и сунцу ослобађа простор да своје зраке оснажи и умилно им шапне да путујући не наруше тишину светиње и опроштајни додир с уснулим Томиславом, чија душа већ хита завичајним врлетима, завичајном кршу, својој Грабовици, своме Невесињу, у загрљај камену, који га је оснажио, подигао, уздигао и дао му висине…
Дело је Свевишњег, да Мишар пружи руку Невесињу, споји душу и тело, обједини песму и приповест, да моћ струнама да загуде и гласом гуслара проломе небески свод и упознају васиону како се воли, како се брани родна груда, како се слави слобода.
Разговарају Мишар и Невесиње, спомињу славне битке и победе, отварају се странице књига староставних. Спајају се путеви Господњи.
ПОВОРКА. Најближи: рођени, сродници, пријатељи. Тихо. Без речи. Без звука. У немој тишини опроштаји гуше тугу да случајно не проговори.
Али…… Вест о путу у вечност залепрша с ветровима,утопи се у грабовичке врлети и пропланке, тужбалица наруши спокој.
Усахло је перо Томислава, књижевног великана, јавног и културног прегаоца, оснивача и директора Завода за уџбенике Републике Српске, водитеља Међународног прес центра Републике Српске у страначкој влади Бих, али из Томислављевог пера источило се много:
Објавио је збирке песама:
“Интонације“,“Ковница магнета“,“Бродарица вила“,“Песме за Ољу“,“На четири ветра“,“Од-говарање смрти“,“Судње поље“,“Халијева комета“,“Разметно огњиште“,“Песме за Ивану“,“Досањавана јава“,“Врата Арарата“;
Збирке приповедака:“Мит о Максиму“.“Три јелена“;
Романи:“Невесињска пушка“,“Унирекс“;
Историјске студије:“Уклети круг босанских потурица“,“Бој на Мишару“и“Понесис“;
Књиге превода: Ана Ахматова “Љубавна Русија“,Владимир Висоцки “Ход по распетом нерву“и “Источни Дучић“.
Аутор је“Букварице“ и “Бекавице“
Необјављено дело “Звезде смрти стајаху над нама…… Трећа je невесињска пушка“, дело последње, а можда и прво, јер његова снага стасала је упоредо с творцем, тињала, спутана у оковима времена живљења.
Истрзано, израњавано, недовршено детињство, младост, многобројне људске судбине испреплетане, зауздане у времену и простору, добиле су крила, проговориле, узлетеле. Дошло је њихово пролеће и чекају да њихови пупови процветају, замиришу цветови и почну да се беру.
ШТЕТА ШТО ТОМИСЛАВ, ЊИХОВ ТВОРАЦ, НЕЋЕ ТО УЧИНИТИ ПРВИ.
Слава ти и хвала за све, наш драги Томице – Томиславе.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
To su bile sture godine.Dan bese vedar I pomalo suncan kada se ja I Tomica sretosmo u gradu Sarajevu.Bezbrojni minareti su probadali nebesa.Tomica me prepozna I sa smehom pridje da se upitamo.to je bilo davne 1954 godine. On se vec smestio sa svojim roditeljima tu u gradu I posao u skolu.Izgledao je veseo,nasmejan I potpuno zadovoljan sa okolnostima sarajevskog pejsaza.Lice mu je bilo preplanulo od nekog zadovoljstva. Boze, ja se pomislih ja se malo secam njega iz Rupnog Dola. kada se setih da je on imao stariju sestru da cuva ovce a on je kao decak u Radeljevu Dolu vec poceo da masta da ide negde daleko u skolu.Stajali smo tu duze vremena I on je radosno poceo pricati kako je posao tu u skolu I da je poceo da pise poneku pesmu.On je bio tako veseo I u tom veselju obecami ako se ikada jos sastanemo dacemi dati da citam njegovu poeziju.Na nesrecu to vreme nikada se nije ukazalo da se opet sastanemo.Mene je jos onda bilo strah Minareta, bojao sam se tu nekako meni nije bilo mesto.Ogromna su vremena od tada prohujala I jos njegov mladalacki osmeh lebdi ispred mojih ociju, a ja neprocitah Tomicinu poeziju.Sada je I Tomica Slobodan da jezdi nebesima, mozda iznad Radeljeva Dola. Mnogo mi je zao sto tako ti ode a da se malo nepopricamo o proslosti mozda? Ili buducnosti? Ko zna? Oblaci su cudesni. Ti odmaraj u raju a tvojoj porodici I prijateljima moje duboko saucesce.
To su bile sture godine.Dan bese vedar I pomalo suncan kada se ja I Tomica sretosmo u gradu Sarajevu.Bezbrojni minareti su probadali nebesa.Tomica me prepozna I sa smehom pridje da se upitamo.to je bilo davne 1954 godine. On se vec smestio sa svojim roditeljima tu u gradu I posao u skolu.Izgledao je veseo,nasmejan I potpuno zadovoljan sa okolnostima sarajevskog pejsaza.Lice mu je bilo preplanulo od nekog zadovoljstva. Boze, ja se pomislih ja se malo secam njega iz Rupnog Dola. kada se setih da je on imao stariju sestru da cuva ovce a on je kao decak u Radeljevu Dolu vec poceo da masta da ide negde daleko u skolu.Stajali smo tu duze vremena I on je radosno poceo pricati kako je posao tu u skolu I da je poceo da pise poneku pesmu.On je bio tako veseo I u tom veselju obecami ako se ikada jos sastanemo dacemi dati da citam njegovu poeziju.Na nesrecu to vreme nikada se nije ukazalo da se opet sastanemo.Mene je jos onda bilo strah Minareta, bojao sam se tu nekako meni nije bilo mesto.Ogromna su vremena od tada prohujala I jos njegov mladalacki osmeh lebdi ispred mojih ociju, a ja neprocitah Tomicinu poeziju.Sada je I Tomica Slobodan da jezdi nebesima, mozda iznad Radeljeva Dola. Mnogo mi je zao sto tako ti ode a da se malo nepopricamo o proslosti mozda? Ili buducnosti? Ko zna? Oblaci su cudesni. Ti odmaraj u raju a tvojoj porodici I prijateljima moje duboko saucesce.