Ових дана водила  се жучна расправа о месту теорије еволуције и теорије  креацијанизма у наставним програмима. Сви ти предлози и примедбе остали су добрим делом недоречени, међусобно искључиви без ваљаних аргунената  за право на друго и другачије мишљење, други и другачији поглед на свет.

Као педагог и директор школе, а сада у пензији, овом проблематиком озбиљније сам се бавио почетком 2001. године када је наговештена радикална реформа  основне школе и образовног система у целини. Резултат тог размишљања настала је и моја књига: Нова школа и људска природа,  коју сам објавио тек прошле године.  Разлози  за  толико одлагање објављивања наведени су у предговору књиге, а један од њих је и та искључивост са могућим  негативним последицама.  Није ми намера да промовишем  своју  књигу, већ због актуелног тренутка  скренем пажњу заинтересованим на један нов и свеобухватан  прилаз приспитивања универзалних, општих  друштвених и националних циљева из којих се изводе  и одговарајући образовно-васпитни циљеви . Све то сам опширно изложио у трећем и четвртом поглављу књиге.Због ограниченог простора изнећу само краћа образложења за став: да ли и у којој мери треба прихватити  теорија еволуције или теорију креацијанизма у наставним програмима школе. Да би  без искључивости дошао,  по мени, до једино ваљане формулације тих циљева пошао сам од  суштине људске природе. У долажењу до одговора шта је суштина људске природе пошао сам од четири различита постулата који  узима у обзир теорију еволуције и/или теорију креацијанизма:

1. постулат : Свет и човек, као и сва друга  жива  бића, настао је после Великог праска, случајно и спонтано  – еволуцијом  живог  света  на  Земљи;
2. постулат : Велики прасак -,,Биг Бенг” је дело Божије, моменат стварања света у коме се кроз еволуцију развио човек, као  и  сва друга жива бића,  чији се даљи развој одвија спонтано независно од  Творца.
3. 3. постулат : Бог  је  створио  свет  и силе живота развоја из чије се Богом дане клице, кроз еволуцију развио човек са предиспозицијама за развој способности  апстрактног  мишљења,  културног деловања, споразумевања, коришћења  руку…са  високо развијеном свешћу и савешћу.
4. 4. постулат[1] Божије стварање: Бог  је створио  свет  и  човека  у  средишту  тога  света,  обдаривши  га   не  само  способностима  апстрактног  мишљења,  културног  деловања,  споразумевања,  коришћења  руку,… високо развијеном свешћу  и  савешћу већ   га   је  створио   и   по свом  обличју.

2

Оно што је битно напоменути јесте, да се неоправдано доводи у сукоб наука (научне чињенице о сазнатим општим законитостима) и религија (религијске чињенице које не зависе искључиво од емпириских доказа и као такве нису предмет науке).  Тек са уважавањем оба прилаза може се обезбедити потпуно, целовито и свеобухватно разумевање за ваљано извођење најопштијих принципа  као смерница у одређивању и дефинисању општих друштвених, националних и образовно-васпитних циљева који произилазе из суштине људске природе. Једино уважавајући та оба аспекта може се доћи до минималног консензуса  у одговору на кључно питање: како је настао свет и живот  и човек  у том свету, које је улога и смисао човековог постојања, шта  је суштина његовог бића који га најпотпуније одређује.

За разлику од првог, па и другог,  по трећем постулату еволутивни развој човека је Божији дар, који човек носи као клицу свог  даљег еволутивног развоја и саморазвоја. По Божијем стварању, условно названом четвртом постулату, човек је створен по по Божијој вољи и Божјем обличју  а не само из клице као Божјег дара из које се током еволуције развио човек, како је речено у трећем постулату. Уз све проблеме и пратећа искушења, може се са доста оптимизма очекивати даљи развој и саморазвој човека створеног по  Божијем обличју јер је Божије присутно у њему.

Полазећи од  првог  постулата  по којем  је  човек      настао  случајно  –  путем  еволуције  живог  света, доследно изведен, општи  могуће  остварљив  циљ  био  би: Максимално  остварити  слободан  и  несметан индивидуални  напредак  и  саморазвој уз  слободну  и  неограничену  конкуренцију,  где  влада  право  јачег, по коме  циљ оправдава свако средство, без  икаквих  моралних  ограничења, у  складу  са  личним  жељама,  потребама  и  интересима, са  погледом  на  свет  заснован  на дијалектичком материјализму и рационализму. У доследном разумевању и тумачењу  моралне категорије су измишљене, не постоји ни добро ни зло. Све је једнако и добро и зло, и морално и неморално. Апсолутној слободи самоизражавања и самоостварења дозвољена су сва расположива средства. У овом саморазвоју човек треба да тежи новом надмоћном надчовеку.

Образовно-васпитни   циљ  доследно  изведен  из  горе  поменутог  општег  циља  и    теорије еволуције  о   настанку  света  и човека могао  би  се  дефинисати  на  следећи  начин. Стварање  предуслова  за  подстицање  слободног  саморазвоја  сваке  индивидуе  у  складу  са  њеним   могућностима,  потребама, интересима    и  жељама  без  посебног  осећаја  одговорности,  без  моралних  ограничења  где  доминира  право  јачег;  оспособљавање  за  живот  и  рад  и  даље  самообразовање (кога  карактерише лична  корист, успешност  и неограничена  моћ);  развијање  интелектуалних  и  физичких  способности,  стваралаштва и  радозналости,  што  ће  водити  стварању   моћног,  јаког  и  новог  човека  -надчовека;  упознавање  са  основним  еволутивним  законитостима  природе  и  друштва  као   и   местом  и  улогом  човека  у  природи  и  друштву,   а  све  у  складу  са  дијалектичко-материјалистичким  погледом  на  свет заснованим на рационализму  и  теорији  еволуције.

Полазећи  од  другог постулата , општи  индивидуални, друштвени и национални  циљ  не  би се  у  суштини  разликовао од  претходно  изведеног  циља  из  теорије  еволуције. Разлика је само о поимању настанка света и првог живота на Земљи. Свет и живот на Земљи није настао сасвим случајно већ је на самом почетку био Творчево дело које се касније слободно развијало кроз еволуцију. Због велике подударности са првим постулатом, а због ограниченог простора овај постулат нећу даље образлагати. Поменућу само, да ће  у формирању  дијалектичко-материјалистичког  погледа  на  свет  заснованог  на  рационализму, идеја   о  Богу  бити  присутна  само    као о  Творцу,  који  ниучему не ограничава  апсолутну  слободу  чињења, без  унутрашњих духовних  моралних  ограничења, већ само споља наметунутим  принципима  одговорности за сопствени и друштевни  развој и опстанак.

Полазећи  од  трећег постулата о настанку  човека  и света,  општи  друштвени  и  индивидулани  циљ могао би се дефинисати као максимално  остварење клице Божије датости у човеку, као потенцијалне снаге за могућ слободан и одговоран индивидуалан  психо-физички  и  друштвени  развој  који  ће се  заснивати  на  општеважећим  вредностима,  уз  очување  склада  и  хармоније  у  свету. При томе се не  смеју отоворити врата ка нечовеку. Преузимање одговорности за сопствени (само)развој који ће водити ка највећем добру и тако избећи многа  негативна искушења. Морална начела имају утемељење у клици развоја Божијег дара у човеку, чији развој ипак зависи од даље еволуције човека. На томе се темељи опрезни оптимизам у могућност  сталног човековог еволутивног напредовања и развијања. За разлику од прва два постулата по којима су морални принципи и вредносно-нормативни систем споља наметнути ради опстанка појединца и заједнице,  по овом постулату морални принципи и вредносно-нормативни систем имају своје полазне основе у клици Божије датости из које се током еволуције развила човечија свест и савест.

Образовно-васпитни циљ изведен  из  поменутог  постулата  могао  би  се  дефинисати  на следећи начин: Омогућити и подстицати слободан  развој и саморазвој клице Божијег дара сваког појединца  у  складу  са његовим, предиспозицијама,  могућностима,  потребама,   жељама  и  интересима;  изградња одговорне, целовите и кохерентне личности; упознавање  са  узрочно-последичним  везама  и  законитостима  развоја  природе  и  друштва,  биљног  и  животињског  света  и  места  и  улоге  човека  у  њему;  изградња одговорног  односа  према животном окружењу и Божијим могућностима  добра у човеку; оспособљавање  за  живот  и  стваралачки  рад који подразумева слободну иницијативу, одговорност за сопствени развој и развој средине, даље  образовање  и  самообразовање.

Полазећи  од  Божијег стварања (четвртог постулата), најопштији индивидуални  и  друштвени циљ био би: Максимално остварење свеукупног дара  и Божијег добра и у човеку, што улива оптимизам, веру и наду   у  могућ  успешан слободан и одговоран индивидуални  психо-физички  и  друштвени  развој и напредак, утемељен у духовним моралним принципима на којима је могуће успостављати складне, хармоничне односе у  свету. Духовна морална начела, као и  вера у успешан али одговоран  (само)развој и (само)остварење засновају се  на оптимизму који произилази из Богом дате суштине људског бића, који је створен по Божијем обличју.

Образовно-васпитни циљ изведен  из  поменутог  општег  циља  заснива се на оптимизму, вери, нади и љубави према  човеку могао би се  дефинисати на следћи начин: Радити  на освешћењу и спознаји Божијег дара у  човеку  (детету), свих психофизичких  својстава  и  диспозиција;   подстицање  тих  својстава  и   диспозиција,  индивидуалног  (само)развоја  у  правцу  складне  и  целовите,  моралне  и  одговорне  личности;  образовање,  самообразовање  и  припремање  за  преузимање  одговорности,  за  успешно  сналажење  у  животу  и  раду  у  друштвеној   заједници  за  добробит  свих  њених  чланова што произилази из добра и љубави човека створеном по Божијем обличју; просветљење  и  испуњење  истином,  лепотом  и  добротом,  ослобођење  човека  од  несавршенства  и  зла.

Из овог образовно-васпитног циља произилази његова тродимензионална суштина која се може приказати  у виду  тријаде.

Све  вредности  и  опште  добро,  као  идеал   чему  треба  тежити,  налазе  се  у  самом  човеку,  у  детету. До тога се долази самоспознајом. Због тога   образовно-васпитни циљ  не  треба   тражити  у  неком    иделно  замишљеном  и  генерализованом  лику  човека,  у  разним  декларативним  формулацијама,  већ   у  самом  човеку који је створен по лику Божијем.

Из  до  сада  реченог  следи  сасвим  јасан  закључак: И кад би  било који  од  прва  три  постулата  био  једино  исправан,  ради  човечијег  даљег  опстанка и напретка  не  би  се   смео    прихватити ниједан од њих,  већ Божије стварање дато кроз   библијско казивање о  постанку света и човека,  па  макар  то  и  не  било  тачно. У најмању руку у школским програмима поред теорије еволуције морало би се наћи и  Божије стварање у складу са четвртим постулатом.Тиме би се без искључивости  обезбедило право и на другачије мишљење и други поглед на свет.

12.мај 2017.

                               Анђелко Кунарац
                                                                         Педагог и директор основне школе у пензији

[1]Библијски извештај о Божијем стварању не би се могао назвати постулат јер то није ствар теорије или претпоставке већ веровање у истину Божијег откривања човеку.  Ради лакше интерпретације условно ће се  понекада користити и термин постулат.