• Тамо гдје је Дучић поставио међаше српске лирике, стасале су нове генерације чувара херцеговачке ријечи. Вече ‘Небеске капије’ у Народној библиотеци било је својеврсно поклоњење сјенима тројице великана који су, идући стопама свог великог претходника, свој завичај учинили бесмртним у књижевности

У Херцеговини, гдје важи она народна да су људи, док разговарају, изван сваког зла, један од оригиналних савремених дијалога са прошлошћу јесте поезија, као и прича о ствараоцима те поезије. Вече „Небеске капије“, посвећено тројици знаменитих херцеговачких писаца и пјесника — Радославу Братићу, Тодору Дутини и Меху Бараковићу — одржано је у Народној библиотеци у Требињу.

Сунчане капије – ЗАЈЕДНИЧКИ ПЕЧАТ ОВОЗЕМАЉСКЕ ПРОЛАЗНОСТИ 

Овај догађај, у организацији Удружења књижевника Републике Српске (подружница Требиње), а поводом Свјетског дана поезије, показао је да је ово дружење било пажљиво брушење сјећања на људе који више нијесу са нама и чија је умјетничка лира подавно стала.

Била су ово нова казивања и тумачења дјела пјесника из знамените збирке „Сунчане капије“, у чијем су настанку, свако на свој начин, учествовали Братић, Дутина и Бараковић. Ово духовно сабрање је подсјећање на тројицу књижевних стваралаца чија је покретачка снага за окупљање и зближавање нашег рода извирала из чврстих начела земље Херцеговине, из које сва тројица потичу.

Свој прилично кратки вијек посветили су писању и пјевању, искористивши овоземаљску пролазност да би у свом Требињу, Херцеговини, Београду, Сарајеву, у земљи Шведској и другим срединама оставили велики траг.

Радослав Братић – МАГ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ

О Радославу Братићу, једном од најзначајнијих и најцјењенијих савремених књижевника пониклих у Херцеговини, говорио је његов колега и друг из средње школе у Требињу, Божо Милошевић из Београда:

„Причаћу вам о Радославу Братићу (1948–2016) који је већ овдје у Требињу, кроз поезију, показао своју даровитост. Неколико нас је покренуло пјесничке кружоке и дружења, а послије средње школе и он и ја смо отишли из Требиња. Братић је један од најбољих приповједача и романисијера друге половине двадесетог вијека. Нема те књижевне награде у српској култури коју Братић није добио за своје романе и приповијетке. Почетак његовог стваралаштва била је поезија. Он је био првенствено отворен дјечак, потом младић, а на крају озбиљан писац — стваралачки надарен и смио човјек који се дохватио најзначајнијих тема, при чему је био изузетно комуникативан књижевник. Његове приповијетке, нарочито оне херцеговачке, питко су написане. Истовремено, знао је у текст унијети хумор и у њега увести и читаоца и писца. Тако се читалац одушеви и сазна нешто више од саме књижевности. Његова реченица је изражена на естетски начин, она је катарзична и самосвјесна вриједност. Кад прочитате те ствари, запитате се о свом животу, као и о животу око себе.“

Милошевић је додао да нема тог књижевника у југословенској култури који не зна за Радослава Братића. Нажалост, већ је десета година како није жив и почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Био је човјек иницијативе који је успоставио сарадњу са свим виђеним писцима наше баштине. Било га је свуда — у Београду, Бањалуци, Никшићу, Херцег Новом. Бројне су његове акције; оснивач је часописа „Нова Зора“ и Ћоровићевих књижевних сусрета у Билећи. О њему су написани бројни магистарски радови, а његове су приповијетке најљепше приче о животу херцеговачког човјека.

Тодор Дутина – ПЈЕСНИК СЛОБОДНОГ ЛЕТА

Препознатљиво и веома цијењено име пјесника, новинара и дипломате Тодора Дутине (1948–2007), као и његово дјело, представила је пјесникиња Олгица Цице. Нагласила је да су сва тројица пјесника своје стваралаштво почели управо у Требињу.

„Дутину познајем откада је у Требињу основан Клуб младих писаца ‘Свитања’. Тадашње средњошколце водио је професор Ратко Милошевић. Пошто су они били старији од нас, др Доброслав Ћук и ја смо уз њих стварали могућност за остварење наших стваралачких планова. Прва збирка поезије ‘Ореол Динарида’ (Сарајево, 1970) одмах је показала његов таленат. Затим су стигли стихови и емоције нових збирки: ‘Земља и људи’ (1976), ‘Брисани простор’ (1978) и ‘Између пса и вука’ (1978). Тодор је израстао у самосвојног, оригиналног и модерног пјесника слободног лета, који испод своје једноставности носи богатство посебне лирске струне и широку лепезу тема. Он широм отворених очију корача свијетом и уочава све што је битно. Дутину дубоко погађа све лоше што се догађа у човјеку, животињи и свијету. Љубав је за њега нуклеус из кога ниче смисао, а породица оаза у којој смо живи. Без љубави си сиромах, непостојећи. У његовим стиховима често се појављује камен као симбол завичаја и стамености, те сунце као свјетлост која је често оскудна у животу — појави се па нестане, као и све остало. Снажно је изражена чежња за родним крајем који се гаси у сјенци ‘великог свијета’“, истакла је Олгица Цице.

Дутина је студирао у Сарајеву југословенску књижевност, а докторирао је на Андрићевом дјелу „На Дрини ћуприја“. Радио је као лектор на Сарајевском универзитету, био је директор новинске агенције СРНА, те амбасадор у Женеви. Ипак, имајући на уму његове стихове, он од нас живих тражи да му се изнова враћамо како бисмо, читајући га, постали другачији, замишљенији и зрелији.

Мехо Бараковић – ПЈЕСНИК КОЈИ СЕ ВОЛИО СЛУШАТИ

О томе шта је пјесник Мехо Бараковић (1945–2011) подарио нашој књижевној стварности, говорио је пјесник др Доброслав Ћук, који Бараковића познаје још од 1966. године, када је дошао у требињску гимназију.

„Он је тада студирао у Дубровнику и ми смо га доживљавали као пјесника, иако тада још није имао објављену збирку. Прва његова збирка, заправо заједничка збирка шест пјесника (међу којима су били и Братић и Дутина), јесу ‘Сунчане капије’. Мехо је био прави пјесник. Један друг ми је рекао: ‘У једном тренутку сам помислио да би сви пјесници требали изгледати као Мехо’. Дружили смо се на књижевним вечерима код нас и у Црној Гори, а 1969. године били смо заједно на поетском маратону у Сарајеву. Волио сам да слушам његове пјесме, а 1972. године објавио је своју прву самосталну збирку пјесама названу ‘Азил’ у Сарајеву“, казао је Ћук.

Уводну бесједу одржао је професор др Радослав Милошевић, са циљем да се оживе сјећања на дивне људе, свједоке времена и љепоте њиховог стваралачког језика. Говорио је о језику на којем су стварали између вјечности и пролазности, представљајући духовност народа из којег су поникли и са којим су живјели, извлачећи из њега оно што има трајну вриједност.

Успјешно вече водила је пјесникиња Здравка Бабић.

Текст: Здравко Шакотић
Фотографије: Предраг Муцовић / Радио Требиње