У Белорусији је 25. јануара освештан први храм посвећен Светом Сави Српском. Имао сам част да драгоцену икону, дар Светог Синода СПЦ, лично донесем у Белорусију и предам владици Борисовско-Мариногорском Венијамину. Пре излагања догађаја, кратак увод.
ПИШЕ: РАНКО ГОЈКОВИЋ
Још уочи Нове године добио сам позив Олега Платонова да узмем учешће у прослави његовог седамдесетогодишњег јубилеја 29. јануара 2020. године. И кад сам се недуго после 15. јануара спремао да се учтиво извиним Олегу, наравно не наглашавајући да немам новца за авионску карту, уследио је изненадни позив владике Борисовско-Мариногорског Венијамина, кога сам имао част упознати на свом првом путовању у Белорусију, крајем августа и почетком септембра 2019. године. Тада ми је владика рекао да намерава да освешта први храм у Белорусији посвећен првом српском Архиепископу.
Наравно, одмах по повратку у Србију ту жељу сам пренео у Кабинет Његове Светости Патријарха Иринеја, ту вест је пренео и наш амбасадор из Белорусије господин Вељко Ковачевић и питање се ускоро нашло пред Синодом. Од Светог Синода је брзо стигао позитиван одговор, проследио сам тражене размере које ми је послао владика Венијамин (ради уклапања иконе у фрескописање) и већ 30. децембра из Кабинета Патријарха сам обавештен да је икона готова и да ће бити отпремљена у Белорусију дипломатским каналима. Да не дужим, владика ме о трошку епархије позива на освештање храма Светог Саве 25. јануара у Борисову, седишту његове епархије и пита да ли бих могао са собом понети икону, дар Синода СПЦ, притом нудећи и повратак преко Москве, учешће на Рождественским чтенијима, учешће на пријему који организује Патријарх Кирил у Кремљевском дворцу, дакле, већ се могло остати и на јубилеју Платонова… Речју, дар са Неба какав се само сањати могао. У моменту је наишла мисао од лукавог коју сам гласно изговорио – у смислу да је Светом Сави драже да његову икону у Белорусију допреми православни публициста, него да она путује дипломатском поштом. Наравно, хришћански порив се побунио против ове пројаве гордости, међутим, чињеница коју сам толико пута осетио на личном примеру, да свако искрено заступање за велике угоднике Божије (само ћу поменути пример светог Цара Николаја) и њихово прослављање, наиђе на многоструко већи одговор Небеса, пројављена је и у овом случају. Тако да позив владике Венијамина сматрам посебном милошћу Божијом и милошћу Његовог великог угодника Светитеља Саве…
Јер сам и ја ситни и ништавни покушавао да понекад нешто промуцам о нашем Сунцу, Светом Сави Свесрпском, како за руске тако и српске читаоце, читао сам реферат о „Култу Светог Саве у Русији“ на Ломоносов универзитету у Москви у оквиру „Словенских дана писмености и културе“, тај реферат штампан је у Зборнику радова „Русская эмиграция: Запад-Россия-Восток“[1]… На све те моје ситне лепте, с љубављу принете „најлепшем српском детету“, наш духовни родитељ је одговорио тако шчедро да се то речима не да изразити…
На аеродром у Минск слећем 23. јануара у вечерњим часовима, тамо ме чека јерођакон Георгије, десна рука владике Венијамина у Љаденском манастиру у који одмах крећемо. Сат вожње до манастира и тамо комплетно монаштво на челу са владиком Венијамином, свечано дочекује икону и следи први молебан пред иконом српског просветитеља…
Владика је сутрадан за мене приредио посебно изненађење – са возачем и једним монахом и једним искушеником крећемо јутром 24. јануара пут Полоцка, у посету чувеном Јефросинијевском манастиру. Иако смо у путу провели пуних пет сати у два правца, посета овој светињи заузима посебно место у мом „паломничеству“ (поклоништву) по руским земљама.
Дочекује нас игуманија Јевдокија, после ручка једна монахиња нас води на екскурзију по манастиру. Посећујемо три предивна храма, на поклоњење великој светитељки стижемо управо у тренутку читања акатиста крај њеног ковчега. У најстаријем древном храму у коме се подвизавала преподобна, сачуване су многе фреске из 12 века, у току су пажљиви конзерваторски радови. Могу да заблагодарим Господу на великој милости што сам обишао многе велике светиње Свете Русије, манастир преподобне Јефросиније свакако спада међу највеће светиње руског Православља. Заступништво велике светитељке као да се физички осећа у тој светињи. Поражава сличност житија Јефросиније Полоцке са житијем нашег Светог Саве. Преподобна Јефросинија је такође била књажевског рода, такође као веома млада одлази у манастир, такође посећује Јерусалим, такође се подвизава као ретко ко пре и после њега у Србији и на белоруској земљи, такође умире изван свог завичаја и тек после смрти њене мошти се преносе у њен завичај, у манастир у ком се подвизавала. О томе сам касније подробније разговарао са владиком Венијамином и појавила се мисао – како би било лепо да се и у Србији изгради један храм посвећен овој великој молитвеници и заштитници белоруске земље…
Код кивота са моштима преподобне Јефросиније Полоцке
Растанак са оваквом светињом увек оставља и једну врсту туге на души, тешко се растати са таквом красотом и духовним благом. Игуманија ме обасипа поклонима, мноштво књига, календара, предивна икона која већ краси зид мог кућног иконостаса. Преподобна Јефросинија, моли Бога о нас…
После екскурзије, из Полоцка путујемо за Минск, прво свраћам на чашицу братског разговора код драгог пријатеља, великог србисте Ивана Алексејевича Чароте, човека који је још за живота Патријарха Павла удостојен ордена Светог Саве. Тешко је побројати све преводе професора Чароте са српског на руски језик, издвојићемо десетак књига светог Владике Николаја и неколико књига преподобног Јустина Ћелијског. Заједно са професором Чаротом из његовог стана крећемо ка Јелисаветинском манастиру у Минску где следи заједничка вечера са двојицом владика – Венијамином Борисовским и главом Подворја СПЦ у Москви епископом Антонијем, са њиховим сарадницима и игуманијом Јелисаветинског манастира мати Јефросинијом. Кажем мати-игуманији Јефросинији да је већ традиционално, убедљиво најлепши штанд на Међународном сајму књига у Београду – штанд Јелисаветинског манастира. Интересантно је да је небески покровитељ мати игуманије управо преподобна Јефросинија Полоцка код које сам тога дана био на поклоњењу. После вечере и надахњујућих беседа, повратак са владиком Венијамином у Љаденски манастир…
После вечере у Јелисаветинском манастиру, фотографија са игуманијом на успомену свима
Сутрадан, 25. јануара, дан када се у РПЦ прославља Свети Сава Српски, рано са владиком Венијамином крећем из манастира за Борисов, град у коме се налази седиште његове епархије. Пре доласка владике Антонија који свечано испред здања Епархијске управе Борисовске епархије предаје икону Светог Саве владици Венијамину, успевам да обиђем катедрални сабор посвећен Васкрсењу Христовом. Предиван храм, предивно осликан, у лепо опремљеној црквеној продавници примећујем да су цене књига и свећа ниже него у црквама у Минску.
По званичној предаји иконе од стране владике Антонија, следи први молебан српском светитељу који предводе два архијереја, Епископ Борисовско-Мариногорски Венијамин и Епископ Моравички Антоније, потом и чин свечаног освећења храма. Морам рећи да је већ мало пријатније, ту су још двојица Срба, поред епископа Антонија у Борисов је на ову свечаност из Минска стигао и амбасадор Србије у Белорусији господин Вељко Ковачевић. Посебан утисак остављају појци катедралног храма у Борисову, као и деца која у паузи између освештања храма и прве свете Литургије, певају песме о Светом Сави и песме светог владике Николаја на српском језику.
После одслужене прве Божанствене Литургије, пријатно изненађење – владика Венијамин професора Чароту и моју маленкост удостојава предивне Архијерејске грамате, која се додељује због „труда на благо Борисовске епархије“, како је написано у истој. Пре свечаног ручка, за црквену „ТВ Сојуз“ кратке изјаве дају професор Чарота, наш амбасадор у Белорусији господин Ковачевић и моја маленкост.
На свечаном ручку после обављених богослужења, у поздравној здравици са своје стране истичем значај култа Светог Саве за развој велике словенске православне цивилизације, руске цивилизације, и истичем елитне векове српске историје из периода светих Немањића као неку врсту претече онога што смо касније почели звати „Свајата Рус“. Као да се моја здравица посебно допала нашем амбасадору, који ми на растанку упућује топле комплименте. Радује ме да у нашој дипломатији има људи који високо цене духовно наслеђе нашег народа и амбасадор Ковачевић је у својој здравици истакао посебну заслугу Светог Саве не само за стварање наше Цркве него и наше државе…
После краће екскурзије по Борисову, заједно са двојицом владика путујем до аеродрома у Минску, а потом и до Москве. У већ вечерњим сатима слећемо на аеродром Домодедово где се растајем са новим познаницима, владиком Антонијем и његовим пратиоцима. Са владиком Венијамином настављам дружење и у наредним данима у Москви, о том боравку у Москви, више у неком другом тексту…
Од момента одигравања описаних догађаја до самог писања текста прошло је одређено време у коме се могло размислити о свему произашлом и покушати сумирати утиске. Сам факт да се у данашње време, време тешке борбе за српске православне светиње у Црној Гори и нашој духовној колевци Косову и Меохији, одиграва освештење новог храма у част нашег духовног родитеља, сведочи о својеврсном чуду Божијем. Отварање храмова Светог Саве у православном руском цивилизацијском кругу, пре неколико година храма Светог Саве у Јекатеринбургу, потом Архијерејског подворја Хиландарској Тројеручици у далеком Сибиру, у Тарској епархији и сада отварање храма Светог Саве у Белорусији, као да представља поруку нашег светитеља и наше руске и белоруске браће, да су духовне везе које је он остварио са „руским цивилизацијским кругом“ толико јаке и чврсте, да их никакве политичке коњуктуре не могу покидати. Као да нам наш светитељ поручује да је величина и значај његовог култа међу православном словенском браћом у супротности са евроатланским интеграцијама Србије, јер оне у суштини представљају дезинтеграцију онога што је наш просветитељ интегрисао и данас интегрише својим животом, својим делом и својим заступништвом.
Као резиме овог путовања и чини ми се као духовну поуку коју је наш српски просветитељ оставио као завештање свом роду српскоме, – поуку коју је наш род прихватио у елитним вековима наше историје – нека послуже речи псалмопојца Давида:
„Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају а ми стојимо и не колебамо се“ (Псалм 19, 7-8).
Уколико Срби поново усвоје ове премудре речи као своју девизу, биће још елитних векова српске историје.
Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!
Ранко Гојковић / саборник.рс
[1] Издавач: Институт Общегуманитарных Исследований, Москва, 2018.
Владика Венијамин пред иконом Светог Саве – поклоном Светог Синода СПЦ новоосвештаном храму
Поклон епископа Антонија новоосвештаном храму Светог Саве
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
