Горица Тркља, из Билеће, била је једна од најбољих млађих одбојкашица РС. Најбољи поентер у пионирској категорији, најбоља играчица РС, најбољи примац БИХ, те други  најбољи спортиста Билеће 2012. године, само су неки од њених постигнућа у свијету одбојке.Међутим, десило се оно што је највећа бољка за сваког спортисту, повреда.Повреда је прекинула планове за њену блиставу будућност, а само дио тога је да је Горица требала играти у Америци, и похађати њихов колеџ.Гдје је сада Горица и чиме се бави, кад јој одбојкашка лопта није у рукама? Горица је сада студент електротехнике1 у Новом Саду, и са осмјехом на лицу се сјећа “старих дана славе”.

Горице,била си један од најбољих ђака твоје генерације билећке гимназије,  када је почела та љубав према одбојци?

Љубав према одбојци почела је кад сам у Основној школи ишла да гледам утакмице старије сестре која је такође тренирала одбојку.Убрзо сам се и ја уписала и почела тренирати.Паралелно са школом развила се та љубав према одбојци која траје и данас.Једноставно, то је јаче од мене,  човјек се не може одупријети ономе што воли.

Била си најбоља играчица пионирске категорије РС, затим најбољи примац репрезентације БиХ, занимљиво је да се тада на турниру звала Босна и Билећа, јер си једина била из Херцеговине. Реци ми нешто о твојим постигнућима. 

За веома кратко вријеме, играјући, истакла сам се својом игром.Већ у шестом основне сам прешла играти за први тим.Играјући са Тијаном Бошковић, Дајаном, Тамаром, својом сестром, и Милицом Ивковић, стицала сам знање и искуство.Често сам тренирала два пута дневно са млађим категоријама и у првом тиму Зорана Видаковића.У пионирској категорији сам била најбоља играчица РС, и најбољи примац БИХ.Играјући за основну школу, била сам најбоља играчица регионалног такмичења и Републике.Играјући за средњу школу, била сам два пута проглашена за најбољу играчицу регионалног такмичења.Једна од најљепших успомена ми је играље за кадетску репрезентацију БИХ.

Када сам скупљала податке о теби, једна чињеница ме заинтересовала посебно, па бих ево да питам.Да ли је истина да си у једном мечу,против Градишке, ако се сјећам добро, сервирала 25 узастопних поена, те да противничка екипа није имала прилику да освоји поен?

Да, истина је.(кроз осмјех на лицу се сјећа Горица)То је било негдје на почетку, када сам тек почела тренирати.Ономе, коме испричам звучи невјероватно, али истина је.

Горице, колико значи да си проглашена за другог најбољег спортисту Билеће, 2012. године?

То што сам проглашена за другог најбоље спортисту Билеће, најдраже ми је признање.Иако је Билећа мали град,  много је значило добити такво признање са 15 година.Давало ми је вјетар у леђа и мотивацију за даље, све у жељи да будем све боља и боља.

Шушка се да си требала наставити каријеру у Америци и похађати њихов колеџ?

Јесте, требала сам отићи у Америку и тамо наставити  одбојкашку каријеру, самим тим похађати и колеџ.Двије дјевојке из Билеће су отишле, и добро се снашле тамо.А морам признати, да је било јако добрих понуда са Универзитета.

Колико је повреда утицала на тебе, и како се одразило то да је спријечила твоју блиставу будућност’?

Повреда је једини разлог због кога сам престала тренирати.Једноставно било је превише ризично.Нисам могла наставити упркос свим мојим напорима и жељама.Живот ти некада стави на пут питања на која немаш одговора, и примора те на борбу са самим собом.

Упознала си и свог омиљеног одбојкаша, Matta Andersona.Ето, ако је за утјеху бар један сан је испуњен.

Најђепше код одбојке је што ти пружа ту ширину, да идући по разним такмичењима упознаш своје идоле, које си до тада имао прилику гледати само на ТВ.То што сам упознала Matta сматрам својом великом оствареном жељом.