• Ово је прича о дечаку из природе. О српском Моглију који је опчинио Херцеговце. Он се зове Урош Станишић (12). Могло би се рећи „чудо од детета“.

Малишан је родом из Србије. Тачније, из срца Београда.

Урош је након завршеног шестог разреда још у јуну отпутовао у село Биоци које се налази надомак Требиња код фамилије своје мајке. Тамо проводи свако лето. Село. Пет кућа у њему. Много обавеза и стоке. Кога год пут тамо наведе, остане максимално два до пет дана.

Урош је био пуна два месеца.

И како каже:“Тако би могао цео живот“У родни град се вратио на дан почетка школских обавеза. И то ништа не би можда ни било чудно да тамо није радио све послове, барабар са својим дедом Драганом и Браниславом.

Тотално изоловани и мимо света, где нема домета, превоза, продавница, али окружени природом и послом, овај дванаестогодишњак је провео свој распуст. Своје животно искуство је поделио и за наш портал.

– Волим ово село. Ту је рођена моја баба Стана. Јесте, како кажу мештани крш и камен, али ја уживам у томе. Нисам понео ни мобилни, а ни књигу да учим, јер тамо има много да се ради. Сваки дан сам устајао у шест, пола седам ујутру и са дедом гонио овце. Одлично сам научио говорим херцеговачким нагласком  – кроз осмех започиње причу Урош.

Он описује и какви су му били дани.

– Савршени. Ко ради не боји се глади. Гонио сам стоку, пластио сено, носио воду са чатрње у кућу, појио сам говеда, чувао јањиће и окопавао кртолу и раштан. Има много да се ради, а мало да се седи. Каже моја мама“Када би толико учио колико си радио, би би најбољи ђак“, ја нисам најбољи ђак, али сам много тога о животу у овом селу научио што нема у књигама – изненадио нас је оваквим одговором Урош.

На питање како су другари реговали када су чули да је он био у дивљини без игрица, мобилног, тротинета и свега што модерно време носи, Станишић каже да га многи не би разумели.

  – Нисам многима ништа ни причао. Тамо је другачији живот. Имао сам друга Милоша и јоше неколико дечака и девојчица којима је фамилија такође из мог села, а који живе у Требињу па су долазили, и дружили смо се. Милош зна све сеосле послове и вредан је, али смо кад завршимо послове имали времена за игру. Једино ми је жао што је лош пут.

Иначе, ово село се налази двадесетак километара надомак Града Сунца.

Према попису становништва из 1991. у насељу је живело свега 15 становника. Данас их има дупло мање. У селу има пет кућа и шест становника. Станишић се у овој дивљини где су само брда, камен, долине, вукови, лисице, змије, дивље свиње и уз домаће животиње и стоку коју гаји породица Мијановић, одлично снашао и заслужује да сео свет чује за српског Моглија.

Т. Ћоровић