• Оно што сања наш човек на тим просторима, оно за чим му срце жуди, јесте да своју будућност гради У ЗАЈЕДНИЦИ СА СРБИЈОМ, У УЈЕДИЊЕНОЈ СРПСКОЈ ДРЖАВИ

Пише: Александар Мандић

Идући за Цариград, те 1530. године, Бенедикт Курипешић (као члан аустријског изасланства) се затекао у Босни. На једном месту спомиње да су им у сусрет изашли босански сељаци који су са великом љубазношћу дочекали Курипешића и аустријско изасланство. Међу тим сељацима било је и стараца који су се сећали последњих дана босанске државе. Угледавши то изасланство, старци рекоше да је таква била и њихова српска господа која је пропала на Косову. Даље су наставили са причом о подвизима Милоша Обилића.

Те 1858. године, руски конзул у Сарајеву, Александар Гиљфердинг (1831 – 1872), је путовао широм БиХ, Рашке, Црне Горе, Метохије и Косова. У својим записима трудио се да да детаљан приказ наведених предела, прошлост истих, али и приказ нарави становништва које је живело на тим наведеним пределима. Онај ко је оставио посебан утисак на њега јесте српски православни сељак из Босне. Наиме, он је навео да су Турци у Босни порушили све православне манастире изузев Гомионице и Моштанице (Папраћа и Озрен још нису били освећени нити настањени монасима), да је православно свештенство било необразовано и на дну материјалне егзистенције, али и то да је било доста случајева да православни човек никада није био на литургији. Једноставно није имао прилику да присуствује литургији. Упркос свим тим околностима, српски човек је на тим просторима тврдоглаво чувао веру и то на просторима где није било нити цркве нити свештеника!

За Никољдан 1941. године, мученички Пребиловци су били опустошени. У селу је остало нешто људи. До лета те године, Пребиловци су били село са око 1.000 становника. За Никољдан је мало ко био жив. Остали су завршили у јами. Митар Шарић је био један од преживелих. Те дане је преживљавао са четворицом браће. Међутим, то нису била његова браћа у крвносродничком смислу те речи. Била су то његова браћа по судбини. Сваки од њих је био јединац, једини преживели члан своје породице. Тако су се нашли њих петорица и тако су постали браћа. Оно што ће Митра и његову браћу изненадити јесте песма која је долазила из села. Ко то пева у тој трагедији? Када су изашли на улицу, видели су два момка који певају из све снаге, али којима истовремено иду сузе низ лице.

Митар Шарић је посведочио да су одмах за њима сви почели да певају и плачу.

Пре једно две године, обављајући своје радне задатке, испред мене се одједном појавио један човек. Пошто му је требала нека информација, ја сам му је и дао, али се тај разговор даље наставио. Приметивши мој нагласак, упитао ме је одакле сам. Како му одговорих да су моји из Српске, са подручја Кључа, ја њега упитах одакле је он. Одговори да је из Двора на Уни. Знајући да је Двор остао са друге стране Уне, на територији Хрватске, а да је то био простор са већински српским живљем, упитах га да ли је нешто нашег света остало на тим просторима. Он одговори да јесте, да су и сада већинско становништво, али да ипак нема пуно људи (и оно што је остало, то су махом старији). Ја сам у том моменту рекао да није најбоље ни у Српској, а самим тим ни у крају мојих родитеља, јер су демографска пражњења присутна широм српских простора, али онда је добри Банијац помало тужним гласом поентирао:,,Јесте, али то је ипак Република Српска.“

Шта нам говоре ове четири приче?

Шта је смисао Републике Српске и одакле она уопште на позорници прошлости, садашњости, а дао Бог и будућности?

Као што се види из приче о Курипешићевом и Гиљфердинговом путовању, јасно је да се ради о крајевима и о народу који су дубоко прожети и верни српској идеји, вери и традицији. Ствар добија још невероватнију димензију чињеницом да је народ на босанским странама очувао своју верску и националну припадност без ичије помоћи. Нису имали храмова, свештенство је било малобројно, сиромашно и неписмено (Андрић у својој дисертацији наводи да се православни свештеници ни по чему нису разликовали од сељака, да чак нису имали на ваљане одежде), а многи Срби на тим просторима никада нису присуствовали литургији. Уз то треба придодати снажан турски притисак, нарочито притисак потурчених који су тежили и њих да потурче, али и притисак од римокатоличког свештенства које је имало сваку подршку са западних страна. Не само то, него је и сам владика Николај приликом посете Сарајеву 1912. године рекао да се Срби Босанци нису присјединили Србији, него да су они Србију присјединили себи.

Како је онда наш човек на тим просторима издржао?

Једини одговор на ово питање јесте чињеница да се православна вера дубоко укоренила у душе људи. Међутим, није то само обележје нашег народа у Босни, него и нашег српског народа на другим српским просторима. Стога, логично питање је како се то православна вера укоренила у душе Срба на простору Босне?

Један од разлога је чињеница постојања усмене културе код Срба, а која се проносила путем гусала. Међутим, гусле су присутне и на другим српским просторима. Дакле, није реч о спецификуму Срба у Босни. Поред гусала постоји још нешто. Реч је о ономе што је било предмет многих послова и вицева. Реч је о чувеној БОСАНСКОЈ ТВРДОГЛАВОСТИ. Та тврдоглавост се јавила као одраз живота у којем су Срби у Босни живели. Повлачећи се у брда, далеко од путева и токова друштвеног живота, сваку новину тај свет је одбијао да прими, па чак иако је та новина значила елиминисање штетне навике, јер сматрао је да се на тај начин губи део српског идентитета. Живећи под утицајем епске, патријархалне културе коју је тврдоглаво чувао, српски човек на тим просторима је успео да се сачува. Другим речима, та босанска тврдоглавост је заправо био грч у којем је тај народ живео под турским јармом. Својеврсни гард је у питању. Та особина у појединим ситуацијама штети, а у појединим је добродошла.

Чини ми се да је један од кључних разлога зашто Република Српска данас постоји управо та тврдоглавост. Ако је тај човек наумио да има државу, не може га нико убедити у супротно нити га од тог наума може одвратити. То објашњава чврст став за све време рата који је чак доводио и до несугласица са Београдом. Чини ми се да ту тврдоглавост особито гаји босански Крајишник.

Што каже мој пријатељ, тај свет је такав да чак 30 доктора наука дође да га убеђује у нешто да га неће убедити.

Сам Петар Кочић је лепо описао своје земљаке са Мањаче и остале Крајине:,,Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на овој планини и испод ове планине.“

За крај, на трагу онога о чему је речено и на трагу онога што су Курипешић и Гиљфердинг описали, треба навести сведочење фра Грга Мартића који је идући за Беч да честита цару улазак у БиХ у Кадиној Води на Змијању срео неписменог старца Пантелију који је тад имао 90 година. Старац Пантелија је започео разговор:

,,Како то би, ви сте паметни људи, фратрови, да каурин Босну узима?“

,,А би ли волио Турчину?“ – одговори питањем фра Грго.

,,А, бога ми, свеједно је. Зулумћар ово, зулумћар оно, а ово је српска земља!“ – рече стари Пантелија.

,,То старац од деведесет година“, вели фра Грго у својим сећањима, „а ја зубима гризем и пљувачку ждерем.“

Шта нам говори прича Митра Шарића?

У свести прекодринских Срба постоји нешто што додатно утиче на узаврело испољавање припадности Српству. Поред вреле динарске крви, присутно је и оно што се зове пркосом жртве.

О чему је реч?

Народ западно од Дрине, а самим тим и народ у Републици Српској, представља остатак закланог народа. Народ који је преживео геноцид. Обратите пажњу на моменат када момци у Пребиловцима усред трагедије певају из све снаге и истовремено плачу. Реч је о мешавини туге, бола и пркоса. Људи су на тим просторима једни другима ишли на славу певајући. То је толико сматрано природном и позитивном појавом да су људи на тим странама говорили да без песме у селу, нема живота у том селу. Дакле, ти наши Пребиловчани који су такву трагедију преживели и који су због тога били у болу и тузи почињу да певају. Певајући они су хтели да усташама покажу да су живи! Хтели су да покажу да упркос трагедији, тај народ ће да живи, певаће за Никољдан и за друге славе!

Међутим, није то мазохизам, да се покажу усташама да би им ови поново ставили нож под грло. Не. Суштина тог пркоса је да се покаже да си жив, да није успео да те сатре, да ће тек сад да се србује, али да ако опет дођеш са жељом да сатреш ја те чекам спреман, са оружјем у руци! Па ком опанци, ком обојци! Само преко ове чињенице се може разумети реакција прекодринских Срба на појаву шаховнице 1990. године. Та реакција је била сажета у једној јединој реченици:,,Ми више не идемо под нож.“

Зато наш човек од преко Дрине има јасније представе о националним стварима него наш човек са ове стране Дрине. Тачно се зна шта је циљ, чему треба тежити, какве се вредности морају гајити, какве се мане морају потирати. Није ово идеализација тог дела нашег народа јер и у Републици Српској постоје класичне српске бољке (као на пример, странчарење), али тај усташки нож који је севао стално је пред очима нашем човеку из тих крајева. Преко овога долазимо до последње приче.

,,Да, али то је ипак Република Српска“, рече ми тужно добри Банијац.

Зашто тужно? Двор на Уни је у Хрватској. Као што му име каже, тај градић се налази на Уни, можда 200 метара га дели од Републике Српске. Банијац је хтео рећи да јесте да се народ расељава из Републике Српске као и његови из Двора, али да његов Двор није слободан. Република Српска је ипак Србинова држава, а Двор није у њој (био је некада у Републици Српској Крајини). Кад год је Србин био без СВОЈЕ ДРЖАВЕ, БЕЗ СВОЈИХ ИНСТИТУЦИЈА, он је био прогањан, затиран, био је дивљач за одстрел. То је правило које су на најтежи начин осетили управо Срби преко Дрине. Сетите се само како је кинематографија приказала ову чињеницу. Реч је о чувеној сцени из филма ,,Нож“ када се Братомир Југовић враћа са ратишта (сам почетак филма) и када одлази куму Хусеину Османовићу да га пита зашто је померио међу на штету Југовића. Подсетио је свог кума Хусеина да је то њихово. Хусеин му је одговорио:,,Било ваше, сад је наше. Друга држава, друге међе. ВАША ДРЖАВА ЈЕ ПРДЕКНУЛА (подвукао А.М.)“.

Иза овог злокобног ,,ваша држава је прдекнула“ зна се шта је следило, зна свако ко је гледао ,,Нож“. Уз наведено, јасно је шта значи кад је Србин без државе ако се читају сведочанства о турској и швапској владавини на овим просторима, али то се види и преко судбине наше браће на Косову и Метохији. Дакле, који је закључак целе ове приче? Шта је смисао постојања Републике Српске?

Из наведеног, јасно је да је реч о народу који је снажно баштинио и који дан данас баштини српске националне традиције. Јасно је и то да је Република Српска штит од клања, од затирања Срба. Другим речима, реч је о брани која спречава понављање судбине наших предака из 1941. године. Да ли је то једина сврха? Како тај народ гледа у будућност? Чему се нада и за чим му срце жуди?

Јасно је да српски народ не види своју будућност у Босни и Херцеговини, да не види себе у заједничкој држави са муслиманима и Хрватима који су га на сваки начин затирали и који даље желе да га затру. На силу га се држи у тој творевини. Стога, да ли наш народ жели независност? Неће бити тако. Од Уне до Требиња, сања један сан. Неће он да своју еманципацију остварује у БиХ као што није хтео ни у Турској ни у Аустро – Угарској. Он не види себе као некакав посебан српски народ који треба да живи у некој и независној и посебној српској држави. Оно што сања наш човек на тим просторима, оно за чим му срце жуди, јесте да своју будућност гради У ЗАЈЕДНИЦИ СА СРБИЈОМ, У УЈЕДИЊЕНОЈ СРПСКОЈ ДРЖАВИ!

Најболнија ствар за тај део нашег народа јесте што постоји граница на Дрини. Генерал Ратко Младић је то исто изјавио 1996. године. Управо 9. јануар 1992. године је био одраз жеље да се остане заједно са Србијом и Црном Гором. То је потврдио и уставотворац. Устав Српске Републике БиХ који је донет 28. фебруара 1992. године је у члану 3 прописивао да је Српска Република БиХ федерална јединица у оквиру Југославије. Ова одредба говори две ствари. Прво, из наведене одредбе види се жеља српског народа да остане у заједници са Србијом и Црном Гором. Друго, види се и то да српски народ у БиХ жели да у оквиру те државе има своју федералну јединицу.

Да ли је то био плод искрене жеље или процене околности (да се не може другачије постићи циљ опстанка у заједничкој држави) није ми познато, али чини ми се да сада српски народ у Српској жели да буде у заједничкој држави са Србијом, али да се ипак Република Српска очува. Дакле, то би подразумевало постојање федералне државе у којој би Србија, Српска и Црна Гора (а ако околности буду добре по нас и Македонија) биле федералне јединице. Српски народ има на то пуно право, има пуно право да онај из Кикинде, Вршца, Београда, Зајечара, Крагујевца, Пећи, Врања, Приштине, Даниловграда, Херцег Новог, Требиња, Власенице, Бања Луке, Приједора (и уколико би хтели онај из Куманова, Скопља, Пореча) заједнички гради своју будућност. Стога, желим дуг и срећан живот Републици Српској.

Уз стрпљење, слогу и нашу снагу доћемо до нашег циља. Време ради за нас, даће Бог. Да завршим са можда најлепшом прекодринском песмом:

,,Ој, Дрино водо, жубора ти твога,
Немој бити међа рода мога.
Ој, немој Дрино браћу растављати,
Молимо те као дијете мати.
Ој, нек нас вјера кроз вјекове спаја,
Вода твоја нек нас не раздваја.“
Срећан Дан Републике Српске!