Посматрајући посјете високих званичника са Истока и Запада, српски економиста Сергеј Дојчиновић је Београд поредио са Казабланком из истоименог филма, у доба разбуктавања Другог свјетског рата. Пошто је у питању класик, сумњам да је неопходно објашњавати радњу ове, номинално романтиче, али прије свега политичке драме. Важно се само запитати – шта то Београд данас чини једином Риковом кафаном у Европи, коју посјећују сви разни, што опскурни што утицајни ликови са Истока и Запада?
Интереси
Посјета Емануела Макрона Србији је примарно била поводом споразума о куповини ратних авиона за неколике милијарде евра. Подсјећања ради, у предвечерје рата у Украјини, англосаксонске државе су потписале споразум о куповини нуклеарних подморница, који је Француску оштетио за невјероватних 90 милијарди евра. Непознато је како су успјели да санирају такав ударац, чим-прије су почели да губе скоро бесплатан нуклеарни материјал из афричких колонија; али, кроз папрене аранжмане са Србијом и Хрватском о рафалима и продају Украјинцима за америчке кредите, ми слутимо начин. Посјета Олафа Шолца се одвија, и цијела фрка око литијума, у тренутку кад су Кинези дословце прегазили њемачке и генерално западне електроаутомобилске пројекте. Руси, због хаашких оптужница, не посјећују, али подржавају српску власт упркос томе што – ријечима француског предсједника – ови наоружавају украјинску војску. Си Ђи Пинг има рударско-кредитне мотиве, док нам остаје да ослушнемо шта су прави разлози путешевствија актуелног директора озлоглашене америчке Централне обавјештајне агенције (ЦИА).
Дакле, Србија учествује у спасавању француске војне и њемачке аутомобилске индустрије; кроз НИС помаже Русима да ојачају (прилично фелеричну) меку моћ; и, на послетку, финансирају балканску руту кинеског геополитичког пројекта „Пут свиле“. О томе шта добијамо, сем начелне подршке у СБУН од источњака, слабо се шта има рећи; али је занимљиво да је сваку од тих посјета испратио терор Куртијевих терориста на сјеверу Космета чиме они, ваљда, показују српским властима ко је и даље главни фаворит странаца на Балкану.
Традиција
Међутим, погрешно је тумачити само са искључиво интересне стране. Треба мало посмотрити традицију београдских елита у геополитичким односима 1918. до данас. Примјетне су двије велике деспотије – међусобно неупоредиве – и двије, за Србију и Југославију велике, дипломатске иницијативе. То су, за вријеме Александра и Броза, пројекти Мале Антанте и Несврстаних. Обје су служиле као санитарни коридори, осмишљени очито у Француској и Британији, преко којих су супротстављене стране сарађивале и организовале преговоре, трговину и сваку другу размјену. Ту традицију је наставила и власт СНС, што нам доказује и признање Ивице Дачића да је Београд био мјесто преговора талибана и такозваних демократских власти из Кабула. Неки од храбријих аналитичара Београд виде као мјесто мировних преговора учесника украјинског сукоба. То би, вјероватно, учврстило српску власт јаче од Брозове, уколико би се десио такав расплет догађаја.
Play it, Sam…
Но, да се вратимо на Рикову кафану. Једна од најпознатијих сцена у њојзи јесте она када њемачки официри неколика пута пјевају „Страже на Мајни“, чиме испровоцирају чехословачког командоса Виктора Ласла. Овај, као реакцију, пијанисти Сему тражи Марсељезу. Сем погледа Рика, а Рик тихо изда ту наредбу… Уплашени од одушевљења масе Марсељезом, Њемци затварају кафану…
Сличност са затварањем Рикове кафане са двије Југославије јесте воља да се запјева Марсељеза. Они који се питају – нарочито Њемци – су те двије српске кафане не затворили, него спалили. Оба пута по превисоким цијенама, не кад су постале беспотребне, већ и опасне по систем. На који начин ће кафана код Рика III, предсједника Вучића, се затварање кафане десити – питање је које зависи од од расплета тренутних горућих криза. Начини досадашњих затварања нам не уливају повјерење да ће то бити добро.
Такви смо ми Срби, зато нас и сврби – пјеваше Бора Чорба.
Оно што ову ситуацију чини једнако опасном колико и охрабрујућом јесте што се, прије свега на питању литијума, дешава еманципација српске патриотске масе од, једнако мрачних источњаштва и западњаштва. Схвативши да „нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“, међу ригидним пропагаторима западњаштва или источњаштва се, по први пут, јављају критике фаворита. Сви они који воле Србију су, још увек, концентрисани у антилитијумској маси; а временом ће се захтјеви масе ширити на повратак НИС-а и Бора под нашу контролу. Као 1903, опет ће се испунити жеља Стојана Новаковића да „у Србији не треба да буде ни русофила ни аустрофила, него само Срба који ће без заноса и страсти руководити једино користима своје отаџбине.” Да ли ће то повући превремено гашење Рикове кафане и нову кланицу, или ће пак повести у реконкисту, зависи прије свега од нас јер, како то каза идеолог реконкисте: Прегаоцу Бог даје махове.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
