• Општепознатим резултатима парламентарних избора могу бити задовољне само мањинске странке неправославног поријекла и њихов традиционални партнер – ДПС.

Пише: Сретен Ћеранић

РАСПОРЕД У ПАРЛАМЕНТУ

Коалиција окупљена око покрета „Европа Сад има 24 мандата, од којих ће један представљати Србе – др Владимир Добричанин. Странке за Србе ће у парламенту имати 17 мандата, сем ако понављање на неким од бирачких мјеста не донесу још један мандат СНП-у, који тренутно има 2 мандата. То је за 10 мандата од припадајуће нам трећине парламента. Демократе Алексе Бечића, са Дританом Абазовићем, имају 11 мандата; ДПС има 21 посланика, а националне мањине 10%. Народни покрет „Правда за све“ др Владимира Лепосавића, нажалост, није успио да оствари парламентарни статус, мада су уложене жалбе за неке мандате што оставља теоретску наду. Дакле, они који Србима нису благонаклоњени или их то уопште не занима заузимају 79% парламента, и можемо констатовати да је српски концепт у Црној Гори поражен, и да не постоји изгледна шанса да се српско питање отвори. После успјеха 2020-2022, поставља се питање: Како смо до тога дошли?

ИСТОРИЈА ЈЕ УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

Да би се реконструисали ови избори, мора се вратити на (пред)референдумску политичку ситуацију. Дуализам је био окосница свесрпске политике од увођења вишестраначја до раскола унутар јединственог ДПС-а и превласти сепаратиста. Тадашњи српски представник, а потоњи сепаратиста Новак Килибарда, као предсједник једине српске странке (Народна Странка) је дао подршку сепаратистима; што је странку подијелило. Новоформирана странка, на двоје првих избора, „расипа гласове“, па на савезним изборима узима 2 мандата који се преливају у коалицију „Заједно за Југославију“, и улази у црногорску скупштину. 2004. странку преузима окружење Андрије Мандића, ствара један интегрални (малтене великосрпски) програм назван „Ми за нас“, који се залагао за дјеловање у свесрпском контексту, а против црногорског сепаратизма. Тај програм, са два мандата и несигурним самосталним цензусом из 2002, након референдума долази до подршке од 50 хиљада гласача и по први пут оставља иза себе дуални, тада већ „грађански“ СНП. И онда се дешава једна несхватљива ствар: Андрија Мандић одустаје од тог програма, гаси СНС и претвара је – „килибардизује“ – у Нову српску демократију. Резултат тог је био одмах видљив – НСД губи 25 хиљада гласова, што је било три мандата; а тај грађански СНП узима 16 мандата, тако се на велика врата враћа дуализам на сцену. Наредних 9 година, до отвара Српске Куће (као донације републике Србије) у Подгорици, интегрализам и чиста српска идеја изостаје. И онда креће обнова те политике, која коалицији око НСД доноси константно добар резултат. Српске тробојке, четничке пјесме, клицање Србији – и доминација међу новим владајућим структурама у скоро свим изборним процесима. И онда, политички писмена кандидатура Андрије Мандића, али опет једна несхватљива ствар – кампања у којој се поменути малтене одриче од свих српских идеала и промовише помирење. Та политика доживљава крах, и – као некад СНП – простор се отвара дуалном, грађанском покрету Европа Сад, што они капитализују на овим изборима.

Једна дигресија: Изборе је обиљежила ниска излазност (56.4%), а Срби опет нијесу политички фактор. Није тешко закључити, да Србе, односно доминантан број нас, није имао ко да анимира. Коалиција „За будућност Црне Горе“ (НСД-ДНП-РП) се бавила топлим оброцима и регресима, злоупотребљујући мало косовске тематике; док се др Лепосавић бавио обећањем да ће радити на једнакости пред законом – што, циник ће рећи, у црногорској популацији и није нека реклама – док се СНП бавио пољопривредом и здравством. Изостанак националне реторике је генерисао ниску излазност и опстанак српских гласова у несрпским опцијама. То би оне, који пледирају да заступају Србе, требало да подучи неким стварима.

НАРАВОУЧЕНИЈЕ

Прва ствар јесте да српску популацију, изгледа, не занима пуно повратак социјализма. Европа Сад није остварила неки запажен резултат, већ је њихову побједу изњедрио изостанак конкуренције, и одлука једног дијела бирачког тијела да је – између успјеле социјалне реформе и топлог оброка – увијек боље изабрати оно што је успјело. А комунизам није успио.
Друга ствар јесте да Србе примарно не занима поправљање црногорске државе – јер, да их занима, већина нас не би добила посао након смјене власти – већ их занима одрживо поправљање социоекономског статуса, који неће бити повезан са политичким договорима, него са људским правима. Нема више режима, и треба понуда новог програма. Судећи по излазности, овдје се десио бојкот досадашњих мантри – које је, на правно елоквентан начин, понудио и мој фаворит др Лепосавић. Помирење, правна држава, социјална давања – то су ствари које припадају прошлости. То је могло да нас окупи кад је на власти био ДПС; али с обзиром на то да се показало да проблем није био ДПС него етнократске тенденције свих несрпских фактора – Срби ишту неки нови програм.

ФОТО: Shutterstock

ИЛИ СТАРИ ПРОГРАМ, АЛИ НОВЕ ЉУДЕ

Нова српска демократија, као окосница српске борбе у Црној Гори, има искуство тог програма – који је донио изненадан раст 2006 – и непотрошене људе у својим редовима. Чак се, унеколико, реформисао и ДПС; али Нова српска демократија није. С обзиром на то да се постизборна комбинаторика не да предвидјети, упркос наступајућим притисцима са стране, пред њима је данас једна историјска шанса – да улазак у власт не уцјењују функцијама него промјеном законских решења везаних за наставу српског језика; и да, заједно са осталим парламентарним и ванпарламентарним српским опцијама – прије свега мислим на др Лепосавића, али и жилави СНП – српској популацији понуди „new deal“ српској популацији и на следећим изборима наступи под именом Српска листа. То, или нових 30 година неког Мил(ојк)а, и нови национални порази.

Сретен Ћеранић