• Расплет македонске трагедије, о којој је јавно мњење већ судило, може да отвори Пандорину кутију у Црној Гори. Аутономаши разних боја су и раније пријетили македонским сценаријем. Послије оваквог расплета, можемо очекивати да њихова харанга буде појачана овим попуштањем СПЦ-а пред једном очигледном крађом српског културног наслеђа у најјужнијим дјеловима Србије. И то, раније с ирационалном а данас са сасвем могућом надом да ће довршити процес који се, споља, октроише више од једног вијека.

Литија на Сињајевини (blic.rs)

Специјални рат црногорске удбе против СПЦ, чији коначан циљ је елиминација српске духовности са Јадрана по виђеном македонском или украјинском сценарију, није био – како се то после фамозне побједе 30.8.2020. вјеровало – крунисан Миловим безаконом већ је то тек био крај почетка. Суштински, тај рат од револуције није ни престао; само што је, Промишљу Божијом и мисионарским дјелом блаженоуснулог митрополита Амфилохија, Црква бљеснула пуним сјајем послије деценија комунистичке диктатуре. Нови комунисти, по директивама из Београда, помогли су да се Црква подигне; након раскола у ДПС и побједе црвених антисрпских елемената, подигнута Црква је послужила истим тим елементима као српски фактор да им легитимизује национални инжењеринг, хрватизацију БЈРЦГ. И кад је Црква остала једини несломљен српски елемент, дошао је на ред Милов закон који га је оборио. И онда је почео плес за који нијесмо били спремни, о коме ће бити ријеч у наставку текста. Треба прво погледати историју истискивања Српства са Јадрана и из данашње Црне Горе.

КОМУНИСТИЧКО ЛАТИНИЗОВАЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Митрополија црногорско-приморска је последња заједница српског народа на Јадрану. Истина је да постоје излази на Јадран других епархија, али на њиховом тлу – за разлику од Боке и Бара – више не живи политички организован и културно доминантан српски народ. Они који у синтагми „последња заједница српског народа“ виде трибализам, морају да знају да је тамо одакле је истиснут српски утицај – више нема православља већ је доминантан херетички (римски) модел. Одатле можемо да видимо одакле је коријен истискивања, који траје од Немањића, изникао – одбјегла римска невјеста, знана као као католичка Црква, вјековима је истискивала Српство са Јадрана из типично вјерских разлога. У прво вријеме су имали помоћ Млетака, а затим Хабзбурга и на крају фашистичке Италије. Ове три државе, свака за свог земана, имала су чврст католички идентитет и јасне империјалне претензије на Јадрану и остатку српских земаља, гледајући на српску Цркву и читав српски народ као једну од највећих сметњи својим интересима.

Шта је комунисте натјерало, или боље речено надражило да направе корак ка тој латинизацији Црне Горе, не знамо. Ваља знати да је сличан састав негдашњег терористичког зеленог покрета и врхушке црногорских комуниста који су направили државну и националну сецесију Црне Горе 1945. Сликовит је примјер да је Саво Челебић, који је рат започео ширењем италијанске заставе на Цетињу, а завршио га у чину генерал-мајора партизанског покрета; или Петар Капичић, отац Јова Капичића, био је први послератни предсједник комунистичког удружења свештеника. Истина је да је у црногорским партизанским покретима било много овдашњих Срба који су, након рата, маргинализовани у Партији, или достином позавршавали на Голом Отоку за вријеме ИБ-а и касније кад је пао Ђилас.

РУШЕЊЕМ ЊЕГОШЕВЕ КАПЕЛЕ ЗАПОЧЕЛА УСТАШИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

После успјешног утемељивања авнојских граница, успостављања новонације и њеног утемељења у народу, дошло је до кровног подухвата сепарације црногорске нације: Рушења Његошеве капеле, у којој су – веома важан детаљ- велике роле одиграли папска курија и хрватски комунисти. Одатле је кренула дефинитивна усташизација Црне Горе, коју је прекинула АБ револуција, која је – као и недавно виђене литије – имала изричито српски карактер, али је ипак на власт довела националне Црногорце. Но, они су – због тих српских осјећања – помогли блаженоуснулом Митрополиту да подигне Цркву на ноге и да успије да врати вјеру у народ; доцнији, општепознати догађаји, довели су до тога да се Срби персонификују са Црквом као својом једином поузданом „институцијом“ у Црној Гори. Стога је црногорској власти био потребан легитимитет за своје антисрпске кораке, док је Цркви требала присна сарадња са државом због сложене националне ситуације ситуације. И ту долазимо до једне шкакљиве ствари везане за ову тему – улоге блаженоуснулог Митрополита, али и до расколничког плеса који сам на почетку поменуо.

https://www.rastko.rs/

Прва ствар која је предузета, од стране поменутих елемената, јесте регистрација НВО ЦПЦ коју су тражили док су били у мањини која је узимала 10-12% бирачког тијела. Коалирањем с Ђукановићем 1997. и његовом измјеном идеологије, узели су власт и кренули у испуњање својих злочиначких наума. Та фамозна организација никад није имала за циљ, као ни сам Безакон, да одузме имовину СПЦ већ да притисне покојника да направи македонски сценарио у Црној Гори. Он је, мученик, вјешто варирао између забринутости Цркве и националних српских кругова с једне и црногорске државе с друге стране, о чему свједочи оснивање епархије будимљанско-никшићке, додавање назива Зете, Брда и Скендерије у своју титулу, али и основање епископског савјета и титула архиепископа коју је за себе издејствовао. Но, то није помогло, али је његово дјеловање оставило горак укус у устима српске јавности, нарочито након што су извјесни политички елементи га искривили и од њега – наслеђа – направили старца Зосима из Карамазова. Наиме, ову алузију на фамозни лик Достојевског је направио један српски национални активиста из БЈР ЦГ. Познато је да је Аљоша мислио да ће Бог дати знак Зосимове светости на његову погребу; на Аљошино изненађење, почео је да се шири неподношљив смрад који је Аљошу одгнао од монашења. Премда се не слажем са алузијом на самог Митрополита, мислим да је на мјесту ако га тумачимо како не би смјели – као непогрешиву политичку фигуру (тзв. мудрога Ђеда), односно црногорског папу каквим су га представљали црногорски дуалисти након упокојења. Чак се и ДПС, мало прије Белведера, позивао на то фамозно наслеђе конструисано у том тешком периоду

ЦИЉ ЈЕ УКЛОНИТИ ЈОАНИКИЈА СА ЦЕТИЊА

Митрополитово наслеђе није у његовим динарским цртама личности. Његов динаризам је његов – Бог нек ми опрости – лични гријех који је признао и којег се одрекао на самртној постељи, притом величајући Уједињење и Ујединитеља. Стварно наслеђе у српском народу јесте борба против црвених пошасти; и Љетопис косовског распећа (не само у смислу дјела, већ АЕМ-овог животописа) као вриједан додатак српском народном богословљу. Динаризам, и показало се неуспјешна, политичка улога су својеврсни старац Зосим ког су, над Митрополитовим одром од Митрополитова лика, креирали разни профитери из политичких кругова. И плашим се – неких црквених. Тачније, док се још није био охладио, Вијести и дукљански портали су покренули питање избора новог Митрополита, подвлачећи „да ће га изабрати омражени Вучић“. Злонамјерни, кратковиди и какви све не политички кругови уз помоћ свештених лица и Митрополији блиских јавних личности, такође блиских Здравку Кривокапићу и Алекси Бечићу, дигли су вреву да то буде блажени архијереј Јоаникије. То су подржавали сви живи сепаратистички елементи, медијски мељући све противнике таквог понашања. Рачуница им је, међутим, била другачија: Мислили су да ће Сабор именовати неког другог, и тиме направити трајну пукотину између церковне организације и народа, погодну за њихово мешетарење. Но, како у Сабору не сједе посланици из БЈРЦГ већ мудри старци, те су те одлуке прозрете и Јоаникије је добио ту древну столицу, а успут извршен и „контраудар“ на аутономаше (укидање титуле архиепископа цетинског и Епископског савјета), кренуло се у следећи корак – дискредитација с циљем уклањања с те древне столице највећег интегралисте међу српским елитама у Црној Гори. Од атмосфере раскола преко Белведера до бруталне кампање поводом лажних оптужби за педофилију, циљ је исти – уклонити високопреосвештеног митрополита, нашег Херцеговца, са Цетиња.. Блаженопочившег Митрополита су ломили да би он преломио, а садашњег ломе да би га уклонили.

НАД ВЈЕРОМ СЕ РЕВНУЈЕ

И ту се поставља једно питање: Да ли то раде да би смождили углед Цркве или имају аса у рукаву који би заиста порадио на аутономији? Друго питање гласи: Да ли Црква има шансу да се одбрани, не од тих спољних напада, већ од мангупа у својим редовима – онима које је служба активирала – који, од почетка рата у Украјини и с актуелним фијаском Срба у БЈР Македонији, инсистирају на отрзању наших епархија у БЈР ЦГ од СПЦ и њиховој аутокефалији под цетињском столицом? И треће питање, кључно: Шта ми да радимо, како да се поставимо?

Има једно неписано правило – за вјеру се не брине, над вјером се ревнује. То значи да је прво наше оружје Крст, а друго молитва и пост. Међутим, ово није само вјерско већ и национално питање, односно – колико је вјерско, толико је и национално. Ако истиснемо једно од то двоје – наступа унијаћење и/ли (црвено)хрваћење. Стога, о овој теми треба да се, као и о многим другим, поведе најшири могући дијалог у ком ће мјеста добити искључиво Срби. И да се спреми стратегија која ће бити суштински подржана од читаве Цркве, те републике Србије и Републике Српске која би дала спроводљив, конкретан и сврсисходан одговор на последње питање. И да – што би рекли Гробари – започнемо тај танго „смрти“. Онако како нам би речено: Мудро као змије, безазлено као голубови.

Јер, након националног фијаска у Македонији и свих грешака 20. вијека дуж пречанске Србије које су нас скупо стајале – ми више немамо ни историје и земаља за поклањање, нити становништва за асимилацију. Нарочито што је данас у питању Јадран, са Боком у којој још постоји српска приморска култура.

Сретен Ћеранић