СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ: Јуче, данас и сјутра – о кризи у Црној Гори
Да ли свједочимо анархији која је била логична последица смјене режима? Или свједочимо, како рече грађански активиста и новинар Мирослав Влаховић, „приземљавању црногорског пројекта“ – тренутно једне беспилотне летилице – чији пад може да изазове невиђен хаос? Премда навијач приземљавања те летилице, покушаћу да дам одговор, односно историју и будућност нерешиве егзистенцијалне кризе коју је произвела скоро једновековна, данас скроз одбачена, репресија једног националног пројекта.
Са несумњивим сјеменом у потоњим временима труле петровићке администрације, клијао је и изникао, од окупатора узгајан, црногорски национални пројекат. У почетку, народу наметан кроз дуалне форме о којим је говорио Ђилас, он прве јасне обрисе добија након рушења Његошеве капеле. Читав пројекат је утемељен на негативној персонификацији са локалним, али и српским наслеђем у цјелини за земана Ђоновића и остатака „старог руководства“ – смијењеног током АБ револуције – који је дошао после склањања Војина Јауковића. С доласком Ђоновића у Црну Гору склапа се коалиција са католичким елементима у Југославији, праве се уносне – посве за то вријеме! – комбинације с Албанцима на КиМ, сузбија се глас Србије… Тамо, од 1975. се изолује, а то је једна од стратешких грешака јер будућност нације чине академци, образовни систем отварањем разних курсева на тадашњој „педагошкој“, а данашњем филозофском факултету. И тако даље, у правцу институионалног, духовнокултуролошког, ширења црногорске нације: Црногорска академија, помиње се црногорски језик… Само Црква, за коју су мислили да су је искоријенили, остаје српска. Ријетки Срби из Црне Горе, углавном пребјегли у Србију, тада пристају на дуалну игру, која је оставила трајне штетне последице на српско национално питање.
Позна СФРЈ је била прилично слаба да сакрије међунационалне тензије. Нарочито што се то није могло обуздати ни за доба Брозове диктатуре. Крај последње деценије СФРЈ обиљежава питање које се гурало под тепих – стање Срба и права државе Србије на Космету. На том питању, сем у свим српским органима, пада и отуђена комунистичка у Црној Гори. Дакле, питање Космета активира српски народни идентитет и отуђена бирократија пада. Ратна деценија, и распад СФРЈ обиљежава пјерестројка тих поражених снага у иностране пунктове за дестабилизацију СРЈ – око ЛСЦГ и СДП. Радикалним дјеловањем, помагани са Запада, они су црногорски сепаратистички пројекат распламсавају. Коначно, 1997. долази до пуцања дуализма, који продуалну Народну Странку и дуални ДПС дијели, и то по националној основи. Власт узимају Црногорци. Мафија и полиција паритетно коалирају. У ту власт улазе ти страни сарадници, некад отуђени од народа, и на крилима западне авијације крећу у коначну реализацију давно зацртаних циљева.
Тада долази и до једног социјалног процеса. Реформише се привреда, улази огроман капитал у земљу, и долази до класирања друштва. Уз медијацију државе, стварају се касте по националном кључу. Демонизовани Срби имају избор – или се клони или се приклони. Двије деценије је то класирање и гомилање капитала у рукама негдашње отуђене бирократије, и њихових савезника, је претвара у отуђену етнократију. Читава богатства ничу на пароли „Montenegro über alles“. На помињаној негативној идентификацији јучашња сиротиња гомила новац. Друштво се дијели на тлачитеље и потлачене. Апсолутна неправда изазива поларизацију друштва. Чак и међу етнократијом се јавља расцјеп око подјеле плијена. Она Црква коју су мислили да су укинули, под своје скуте прима потлачене; а тлачитељи се отуђују од реалности, и сукобљавају се међусобно. Идентификација са српском Црквом, која је чувала и језичку заједницу, разарала је културни модел у који су уложене милијарде.
И долази Ђукановићево пуцање у властито кољено.
Дуго се опирао, мора се признати, да не постане као његови савезници. Све ствари јесте урадио на штету српског народа, али је то радио да би куповао подршку Запада за изградњу свог картела. И у неком моменту, не знамо тачно ком, изгубио је сваку мјеру. Тачан узрок удара на СПЦ ми такође не знамо, али знамо да је „притјеривање цара до дувара“ изазвало побуну против репресије и неправде. Иза нас је стао васколики српски свијет – свих шест милиона Срба у региону и читава организована дијаспора. Чак је стала и држава Србија. Укинута је репресија на мирним и саборним протестима, одбачен режим. То, и процјеп међу етнократијом, западне земље су прилично рационално схватиле, и дале зелено за смјену режима.
И шта се онда дешава?
По хегеловском принципу, понавља се 1989. Власт узимају дуалисти, а српско питање се гура у запећак. Истраумирани и уплашени Срби прихватају ту игру. Међутим, она не траје дуго јер се испоставља – на низу локалних избора – да је сијање страха неоправдано, и да се њиме желе прикрити борбе за моћ у којим власт аболира етнократију. Потлачени одбацају страх и измичу столицу Здравку Кривокапићу. Губитак легитимитета, а затим и сам пад те владе, означавају прекретницу у црногорском политичком животу: По први пут национална поларизација добија, у мјери у којој је то могуће, своју политичку рефлексију. Дуализам се губи а сукоби – видљиви и они други – унутар отуђене етнократије не дозвољавају да се конституише већина из 1997. Томе доприноси и дипломатска моћ Србије, премда минорне у европским оквирима, ипак прилично утицајне у регионалној политици; и, наравски, заузетост светске политике ратом у Украјини.
И ту долазимо до данас.
Срби су се ослободили и осјетили моћ власти и бенефите које пружа партиципација у јавном сектору, што је увод у другачије посматрање односа унутар Црне Горе. На литијама су одбачени механизми страховладе; а неспјех дуалиста да спроведу дио правде је почео да разграђује црногорску догматику. Све су гласнији, а на изборима и дијелом исказани, захтјеви за децентрализацијом и за једнаким правима свих. Те захтјеве поспјешује одбијање етнократије да се реформише, и да прихвати принцип правне једнакости. Својим дјеловањем показују да не желе да дијеле заједничке ресурсе и да одговарају за разуру свих, материјалних и духовних добара за вријеме своје неконтролисане доминације. По сваку цијену желе да задрже принцип некажњеног дивљања к тлачења. Култура без дуванских и нарко-милијарди, чији је врх рециклажа и фалсификовање ганги и навијачких пјесама, губи трку са доминантном националном, вјерском и језичком заједницом у региону. Урушава се, као кула од карата, пирамида направљена на антагонизацији.
А сјутра је попис, који ће организовати јавна управа чији су саставни дио Срби. Изнуреност коју изазива дјеловање етнократије, али и партијски систем који је тешко реформисати због анархије која је.настала падом ДПС и немогућношћу да иједна структура похвата конце и заведе нови монолит – уништавају последња дуална упоришта и воду вуку на српску воденицу. Ако буде ума и разума да се прича доведе до краја, у мандату наредног сазива скупштине биће затворено српско питање на најоптималнији начин. Само никако се не смије инсистирати на статусу кво, јер треба да запамтимо: То што ДПС масовно губи подршку је плод неминовности; али црногорска етнократија – која је све стекла захваљујућ антагонизацији Српства и пратећој некажњивости – никад неће прежалити ДПС. И обновиће га, у неком другом облику, чим им се укаже прва шанса.
Pingback: СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ: Јуче, данас и сјутра – о кризи у Црној Гори