• Некада давно Црногорцима није било тешко да спомену српско име, српску веру, српски језик, име брата Србина, па је тако цетињски Књижевни мјесечни лист „Нова Зета“ 1890. године писао у својој свесци број 2.

„Ове године навршује се равно 200 година од онога дана чемернога кад је силни Сулејман-паша скадарски са својом војском варварском — робећи нејач, жарећи и палећи — продро на Цетиње и до темеља порушио дивну задужбину славног Иван-бега Црнојевића, манастир цетињски. У очајaничком отпору, који су Црногорци давали овој жестокој навали турској, у очајаничком и крвавом боју на Вртијељци — покрај многих црногорских јунака, синова ове земље — погинуо је јуначком смрћу и наш славни Леонида — „Соко Бајо су триста змајева“, који — мријет неће докле сунца траје — као што пјева наш славни пјесиик Петар II Петровић Његош у „Горском вијенцу“.

Величајући лик и дело чувеног хајдучког харамбаше Баја Пивљанина, рођеног у селу Руднице у Пиви 1630. године као Драгојло Николић, назван Пивљанин по завичајној Пиви, потписник текста Н. Поповић пише даље: „200 година је од кад је наш брат Ерцеговац дошао у Црну Гору, још раније оставио свој мили завичај од турскога насиља и безакоња и тражећи згодне прилике, ђе је само Срба и српског имена, да танким џефердаром и оштрим јатаганом штити српску част, вјеру, име и језик, и да јуначке српске груди стави на браник српске слободе, која је још једино у овим кршевима тињала, благодарећи малој шаци горштака наших“.

Н. Поповић подсећа читаоце на оно што је Бајо Пивљанин урадио и на оно шта је значио за Црну Гору па наставља: „Сјетимо га се! Вријеме је, да се сад после 200 година његове јуначке смрти одазовемо праведној и пуносавјесној дужности својој, која нам налаже да дамо видљив израз свога, особитог признања, искрене и братске захвалности сјени овог великог јунака, који је погинуо бранећи наше огњиште“.

Бајо Пивљанин је био учесник Кандијског рата, као хајдучки четовођа ратовао је у бококоторском крају против Турака. У Пулу и Задар одлази са својим хајдуцима 1671. године где учествује као један од вођа ускока заједно са Стојаном Јанковићем. Учествовао је и у Морејском рату на страни Млечана против Турака. У Боку се вратио 1685. године где наставља своју борбу против Турака. Када су Османлије 1685. године напале Црну Гору которски провидур као помоћ шаље одред хајдука и Бокеља под командом Баја Пивљанина. До велике борбе дошло је на Вртијељци код Цетиња, где су Османлије извојевале победу. У борби је јуначки погинуо Бајо Пивљанин. Сахрањен је пред Влашком црквом на Цетињу.

Писац поменутог текста Н. Поповић, поред осталог, наставља и пише: „Нека и наша Вртијељка, као оно Термопил, свакоме прича: Овђе је прије 200 година погинуо за слободу и независност Црне Горе јунак и соко Бајо Пивљанин  су тријеста змајева. Путниче! Иди и причај свуда како Србин умије славно гинути за род и слободу своју, и како се истоветно с благодарношћу сјећа својих славних и храбрих витезова“.

Даље подсећа Цетињане па их саветује: „Бајо Пивљанин је оставио своје огњиште и бранећи наше погинуо, најзгодније је вријеме и прилика да га се сви сјетимо и спомен му учинимо. Начина има доста. Цетињани! Ви сте први, који за ово треба да се заузмете, пред вашим кућама је Бајо погинуо. Зато би требало основати одбор за споразум у овом питању како би се најљепше могло решити. Част ће вам за то бити велика, а дјело родољубиво и патриотично! У тој намјери поздрављам вас – и опет ријечима: Сјетимо се Пивљанин Баја“.

Уреднику часописа „Нова Зета“ доктору Лазару Томановићу (1844-1932.) није сметао овај текст у коме се помиње јунаштво и дело једног Србина пореклом из Старе Херцеговине.

Напротив, ово је само један од текстова и песама у његовом часопису у којима се изражава братска српска љубав и захвалност. Томановић се залагао за очување српског језика тако што би Срби избацили из употребе речи које немају словенско порекло. Ценио је да је то ствар народног поноса, а да је чисти српски језик извор снаге и дика Црне Горе. Пишући о Његошу др Лазар Томановић га ословљава са Митрополит и Господар Црне Горе и пјесник српски.

Дружио се са Лазом Костићем и Симом Матавуљем. У младости идол му је био Светозар Милетић. Постао је члан Матице српске. Једно време био је првак Српске странке у Приморју.  Уређивао је и часопис „Глас Црногораца“. Томановић је био сарадник великог броја српских часописа.

Такав став и такво гледиште није сметало др Лазару Томановићу да буде директор Цетињске гимназије, да постане судија Врховног суда на Цетињу, министар унутрашњих послова Црне Горе,  министар правде и први човек Владе Црне Горе.

Данас је све то мало другачије. А зашто? Нема разлога.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић