• Јован Братић, пјесник и стрип цртач, је написао четири збирке поезије. Ја ћу се, у овом тексту, базирати на његову најновију књигу „Вјетрови су пробудили сјенке“ која је објављена 2021. године и која представља синтезу и круну његовог досадашњег пјесништва. Немали је број симбола у његовој поезији, али симбол вјетра је веома важан и снажан, због тога се нашао и у самом наслову збирке.

Пише: Драгана Турањанин

Вјетар, у поезији, Јована Братића, заузима посебно мјесто. У његовим пјесмама вјетар се може посматрати кроз симболику, метафору и персонификацију; у зависности од тематике и мотива који се обрађују. Братић је вјетру удахнуо душу и оживио га. У неким пјесмама га видимо као „засебну личност“, која има моћ преображаја као лик Карађоза у „Проклетој авлији“ Иве Андрића. Од њежног повјетарца који буди устрептале душе у љубавним пјесмама; па све до оштрих вјетрова који дочаравају амбијент херцеговачког крша у родољубивој поезији.

У најновијој Братићевој збирци поезије вјетрови јесу пробудили и покренули сјенке. У родољубивим пјесмама покрећу сјенке прошлости, садашњости и будућности; сјенке камених војника и кораке ратника; сјенке предака и сјенке јаве. У љубавним, пак, вјетрови покрећу неке друге сјенке; сјенке вољене жене и страсти; сјенке љубави и жудње; жеље и сјећања на најбоље и најљепше дане живота.

У пјесми „Херцеговка“, на почетку ове збирке, вјетар симболипе некадашње тешке услове живота у Херцеговини; гдје су мајке рађале дјецу на студеној плочи, крај сметова оштрих вјетрова и кише. У вртлогу тешких сурових судбина  вјетар још више појачава тај доживљај  суровог живота свих мајки земље Херцегове. Вјетрови су се знали преобразити и у олује, као у пјесми „Херцеговина“. Док су јој олује снажне сламале тијело, Херцеговина мајка је одолијевала бурној историји тешких времена, у којој су њени синови постајали вукови у борби против душманина, а њени преци били бедеми тврди, камени, одрасли на вјетрометини живота (пјесма „Нека ме овдје“).

Вјетар је, осим симболике тешког херцеговачког живота и бурне историје нашег народа, у Братићевим пјесмама призивао и дух предака. Па тако, у ратном вртлогу („Корак ратника“) вјетар му доноси шапат родног села и слику мајке која га чека на кућном прагу; да би лакше пребродио неизвјесност рата далеко од својих вољених. У пјесми „На Бадње вече“ вјетар му носи поздрав родног прага; а у „Жару сјећања“ шапутају с вјетром липе и тополе. По повратку, док посјећује стару школу у дворишту се чује хук вјетра који призива старе школске другове („Старој школи“); а пред очима му трепере слике дјетињства дугих зимских ноћи с фењером у руци, који је трептао хуком вјетра из гора („Фењер“). Дакле, вјетар је имао и улогу да призове дух дјетињства и родног села, да умири Братићеву душу, која је била растрзана на ратишту, и да је врати у оазу мира.

У његовој родољубивој поезији вјетар је представљао и симбол пркоса и поноса, као што је то сваки Србин био у ратовима вођеним за спас домовине.  Братић, свим својим бићем, воли своју земљу која је обучена у хаљине ткане од крви и тајне; а те хаљине се уз помоћ вјетра вијоре славно као барјаци српске части и храбрости („Још те волим земљо“). Или, кад пјева о свом Невесињу, гдје је камен сваки споменик слободе, са Вележа лаки повјетарац хуји, док у садашњости Невесиње мирно спава, а у прошлости се борило са бурама и олујним вјетровима, који симболишу непријатеља („Споменик слободе“). Тако је вјетар, у пјесмама о домовини, имао моћ преображаја; доносио мир или немир, у зависности од ситуације, сликајући пољане и пејзаже његове родне земље, склапајући их у раскошни мозаик боја.

На крају ове збирке налази се један број љубавних пјесама у којима вјетар има другачију симболику, као што сам већ споменула. У тим пјесмама се човјекова душа препушта вјетру у потпуности, јер вјетар има моћ да избрише ружну прошлост и донесе слободу. Лирски субјекат приказује драгу која је мистична, ношена вјетром, између јаве и сна, и он је само наслућује у вјетру што завија и хуји на његовим окнима, док спава и сања („Невидљиву те слутим“). У неким љубавним пјесмама вјетар се преобразио у вољену жену, док је као вјетар лутала цвалим крошњама душе („Понекад помислим“); док у другим представља драгог који јој милује косе и она га осјећа свим својим бићем. У пјесмама „Сјећање“ и „Ова јесен мирише на тебе“ вјетар доноси успомене на неостварене жеље. А некада, од силине емоција, и вјетар стане, као у пјесми „Страст“ :

по мом врату твоји уздаси су пали….
осјећам у нама да су вјетри стали….

Устрептале душе путују на крилима вјетра у Братићевој љубавној поезији, гдје досежу висине слободе, љубави и страсти. Дакле, нема сумње да је вјетар један од главних симбола и у његовим љубавним пјесмама. Представља симбол љубави, страсти, пожуде и заљубљених душа.

И заиста, кад отворите ову Братићеву поетску збирку запухнуће вас вјетар на свакој њеној страници; вјетар који у читаоцу изазива буру емоција и помаже му да доживи пјесму на прави начин. Код Братића је вјетар полисемичан и с пуним правом се може рећи да је лајтмотив његове цјелокупне поезије. Симболика вјетра у књизи „Вјетрови су пробудили сјенке“ је сложена и сматрам да ће његови вјетрови и даље будити неке нове сјенке и да ће се Јованова нова збирка поезије ускоро наћи пред читаоцима.

До тада, остаје нам да уживамо у доживљају вјетрова у поезији овог младог и талентованог пјесника Херцеговине. Јер, на концу свега, сви ми понекад сањамо да смо слободни као вјетар и да имамо његову моћ; као што то и лирски субјекат прижељкује у истоименој пјесми. Ту се може повући паралела пјесник – вјетар, стога Јована Братића, засигурно, можемо назвати синтагмом – пјесник вјетра.

…Непрестано вјетар дува: некад јако, некад тише;
вјерујем да вјетар може – тужну прошлост да избрише.
Он познаје свако биће, из природе цвјетак сваки,
сањам – некад – да сам вјетар, вјетар силни, вјетар јаки.

 „Вјетар“ (Јован Братић)

НАПОМЕНА: Ауторка је професор српског језика и књижевности