Жива и непролазна приповједачка искра Радослава Братића

Жива и непролазна приповједачка искра Радослава Братића

  • Није лако ни говорити у Херцеговини, гдје се свако рађа са неком врстом изворне мудрости и говорничког дара, а камоли писати о Херцеговини и њеним људима. Херцеговац је увијек мудар и опрезан, по природи неповјерљив у велике истине и крупне ријечи. Зато о Херцеговини може казивати само онај чији су табани пуни ожиљака од оштрог херцеговачког камена, а руке жуљевите и огрубјеле од мучне борбе да се од штедљиве земље и неумитног неба отме комад хљеба.

01
О Херцеговини може говорити само онај чије су уши навикнуте на пријекоре и нодобравања, строгу критику која нас прати од почетка тјерајући нас стално да превазиђемо млаку осредњост. Похвале у Херцеговини долазе касно, а и тад су шкрте и одмјерене јер пред сваког од нас, као парадигма, поставља се неприкосновени ауторитет предака који је тешко достићи. Само ријетки, још за живота, доживе признање и поштовање Херцеговаца, а један од таквих је био Радослав Братић.

naslov_02

Нико није у толикој мјери, цијелим својим животом и стваралаштвом, одужио дуг Херцеговини, као што је то учинио један од њених највећих приповједача, Радослав Братић. Многи су из ње одлазили понијевши у свијет урођену херцеговачку мудрост и стечено знање, а ријетко ко јој се толико свесрдно враћао, подједнако кроз литературу као и стварним радом на уздизању њене културе. Она стара легендарна, патријархална Херцеговина која полако нестаје, вјечно ће живјети у прози Радослава Братића. Братић је био један од главних покретача обнављања једног од најчувенијих књижевних часописа са краја ХIХ вијека, часописа „ Зора“ који су уређивали Дучић, Шантић и Ћоровић. А чију традицију је у литератури и било могуће слиједити, ако не њихову? „ Нова Зора“ је захваљујући Радославу Братићу и другом великом Херцеговцу Николи Асановићу, који јој је посветио све своје вријеме, знање и ентузијазам, убрзо постала видјелo културе које обасјава све српске земље и искру српске ријечи шири свуда гдје живе Срби, све до Аустралије и Америке. Ћоровићеви сусрети писаца „ Српска проза данас“, чији је један од главних покретача био управо Радослав Братић, доносили су сваке јесени у Билећу дашак модерне српске прозе и чинили је незаобилазним књижевним центром.

rabratic-smrtРођен је у Херцеговини поратне 1948, на Видовдан, једног љета кад је страшна суша скоро пресушила све њене изворе, земља опустјела и испуцала, а глад пријетила да помори људе и стоку. Путеви образовања су га одвели из Херцеговине, али духовно, Братић је никада није напустио, она је остала трајна и непресушна инспирација за већину његових дјела. Све што је доживљавао касније, у вртлогу живота велеграда, било је преломљено кроз перспективу бојажљивог херцеговачког дјечака, који никада није могао да се ослободи патријархалног обрасца живљења, легенди, предања и вјеровања које је слушао у дјетињству.

Упркос тенденцијама епохе у којој је стварао, Радослав Братић никада се није декларисао постмодерни писац, нити је дозвољавао да га сврстају у било који књижевни правац. Управо у том Братићевом супротсављању је суштина његове стваралачке оргиналности, али и магијска привлачност његове литературе. За Братића би се могло рећи да је истовремено подједнако традиционалан и постмодеран; од његове строге традиционалности у избору тема до потпуно јединственог постмодерног поступка у роману „Трг соли“. Oн не само да не подилази духу времена, него не подилази ни читаоцу.

rabratic-zimaБратићев читалац мора бити виспрен и интелигентан, ослобођен предрасуда, идеолошки неподобан, јер писац каже да презире читаоца који у књижевним дјелу покушава наћи било какву идеологију. O типовима читаоца Братић расправља у својој поетичкој књизи преиспитивања и самоанализе –Шехерезадин љубавник. У једном од својих текстовима о чарању и плетењу приче, сам Братић каже о књижевним утицајима: “На мене је највише утицала природа херцеговачког краја: брда, извори, људи, пејзажи које хуче, животиње. Док су младе – биљке су у овом крају лековите. Када зрену постају отровне. Слично је и са човеком. У том поднебљу најопасније звери могу бити чувари људи, па је и змија у улози чуваркуће и кућне животиње. “ ( Радослав Братић, О чарању и плетењу приче, Књижевна и научна рецепција Братићевог дјела, „ Филип Вишњић“, Београд, 2012 ).Осим ових природних фактора, Братић наводи и друге утицаје : врсне приповједаче – старије људе од којих се научио како легенда поприма људска лица и како приповједач, прво се смијући себи, стекне право и да се смије другима. Неизоставан је утицај народне пјесме и приче из којих Братић црпи своје фантастичне мотиве. Међутим, приповједач не воли бајкe јер сматра да у њима одрасли подваљују дјеци, стварајући илузију о побједи добра над злим, која често није могућа у стварности. Његош и Вук су као и код Андрића неизбјежни узори, а руски XIX вијек неизоставна литература. Ипак, први и основни узор приповједачев и најјачи приповједачки глас из дјетињства је његова мајка, која је итекако умјела да живи „од чарања и плетења приче“.

Четири најрепрезентативнија Братићева дјела у којима се огледа суштина његове стваралачке петике су романи Смрт спасиоца, Сумња у биографију, збирка приповиједака Слика без оца и структурно најсложенији роман Трг соли, Братићево ремек – дјело.

Sumnja-u-biografiju-Radoslav-Bratic_slika_O_35388125Братићев роман првенац Смрт спасиоца, иако младалачко остварење, назначава све будуће смјернице његове стваралачке поетике. Полифоном мрежом приповједачких гласова разорена је класична романескна структура и заснован модел модерног романа. У роману се јавља шездесетак приповиједних гласова, међу којима се посебно издвајају приповиједни глас малог Јакова и одраслог Јакова, затим глас његове мајке, Филипа Дивуље, Кума, стрица Јакова Микетића, стрица Бубала, бабе Гугуше, Васе Кисе и многих других. Тема дјетињства обиљеженог страхом од казне, неповјерењем у одрасле ,њиховим сталним пријетњама,страшним причама и утварама чини идејну потку већине каснијих Братићевих остварења. За тему дјетињства уско су везани породични родослов и фолклорна фантастика. Епска прича о прецима надљудске снаге, љепоте и способности која има упориште у патријархалном поимању свијета, као да је смишљена да обесхрабри потомке. Сам наслов романа је врло симболичан и у њему се очитује приповједачева насушна потреба да пронађе уточиште и спас од страшних догађаја из дјетињства, горчине, неправде и неразумијевања које је доживио. Спасиоци су свијетли ликови који су унијели мало ведрине у мрачно, зебњом проткано дјетињство. То су, прије свега, ликови којима се мали Јаков дивио и који, из његове дјечје перспективе, подсјећају на митске јунаке.

Радослав-Братић

Доминантан приповједачки глас у роману јесте глас Јаковове мајке, глас који стално упозорава и критикује сина, супротстављајући му лик свеприсутног оца у чијој сјенци мали Јаков одраста. Мајка несвјесно на пијадестал ставља лик оца, кога син тешко икада може достићи. Он је као мртав још више добијао на значају и бивао поштован скоро као светац или свемогуће биће, не само од приповједачеве мајке него и од осталих сељана. За малог Јакова он је недостижни образац, истовремено извор фрустрације и фасцинације.

SLIKA-BEZ-OCA-Radoslav-Bratic_slika_XL_386634533бирка приповиједака Слика без оца препознатљива је по класичној линеарној нарацији помоћу које се настоји изградити велика епопеја о животу херцеговачког човјека. Сам наслов је симболична одредница Братићеве поетике, а то је одрастање без оца чије лице не памти и које је, само помоћу маште, конструисао из мајчиних прича.Та празнина коју од почетка оставља губитак оца, ненадомјестива је карика у мозаику живота, а и приче. Приповједач је истовремено и лик који активно егзистира у свијету о коме приповиједа, што даје живост и аутентичност његовој причи, али приповједачка ситуација у првом лицу намеће му ограничено знање. Субјективност и онеобиченост приповиједног свијета аутор оправдава дјечјом перспективом и погледом на свијет из које многи догађаји дјелују некада страшно, а некада замршено и чудно. Ово је је Братићу довољан разлог, а и оправдање, за увођење фантастике нарочито оне која се темељи на народним предањима или обичном сујевјерју.

У oвој збирци приповиједака, као и у другим његовим дјелима формира се јединствен, вишезначајан и вишефункционалан хронотоп Биша, магичног херцеговачког села у коме се дешава радња већине његових прича и романа. По својој импресивности и епској снази једини литерарни еквивалент може му бити хронотоп села Маконда у Маркесовом роману Сто година самоће. То је Братићева неспутаном дјечијом маштом исконструисана слика дјетињства у поратној Херцевини. Прича о материјалној оскудици и сиромаштву ,о неумољивости и обезвријеђености живота у суровим условима, с друге стране је прича о стоицизму, издржљивости и некој праисконској снази херцеговачког човјека. Из ове збирке, као из камена исклесани и извајани, трајно се у наше памћење урезују ликови нараторове мајке, оца, храброг Мијата који се није плашио никакве власти, суровог насилника и предсједника сеоске задруге – Шпира, грубог и неправедног учитеља, школског послужитења Мркше хронично незадовољног својим положајем, са двоструким моралом партијског улизице и потајног вјерника, те сеоских жена чији су животи омеђени немаштином и сујевјерјем.

Strah-Od-Zvona-Radoslav-Bratic_slika_XL_26376349У погледу структуре најсложенији је роман Трг соли. У овом роману Братићева приповиједна техника је највише еволуирала. Роман Трг соли је по много чему јединствена књига у српској књижевности. Главни лик овог романа је заправо нежива, али суштаствена материја – со чије се значење везује како за значај соли као најнеопходније животне намјернице, тако и за библијску симболику соли. „ Ви сте со земљи; ако се обљутави, чиме ће се осолити? Она неће већ бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе,“каже се у Јеванђељу по Матеју. Скоро свако поглавље почиње неким цитатом, а цитатност је свеприсутна и у самом роману, што је ,иначе, типично за постмодерну литературу. Разграната радња романа прати путеве соли ( као суштинске материје без које нема живота ) кроз разна времена, али и кроз лавиринте литературе, од грчке митологије до српских народних легенди и предања. Тако се сложена романескна структура гради на више значењских нивоа.

Модел рачвасте структуре он први пут примјењује у приповијеци Зима у Херцеговини, чија се прича рачва у три рукавца.Овај приповиједни поступак до савршенства је доведен у роману Трг соли.

20160603092326_372569

Роман је грађен у облику делте која се састоји од девет главних рукаваца са прологом. Свих девет рукаваца везано је за девет различитих укуса – љути рукавац, слани рукавац, папрени рукавац, бљутави рукавац, слатки рукавац, кисјели рукавац, горки рукавац, прозукли рукавац и опори рукавац. Рукавци се даље гранају на подрукавце и слике. У љутом рукавцу се говори о грађењу необичне цркве од соли коју приповједач смјешта у вријеме владавине Сандаља Хранића Косаче, као и о легендама везаним за грађење цркве. Слани рукавац анализира митове о постанку свијета, укључујући грчке митове и „оно што је у Библији прећутано“. Папрени рукавац говори о народним обичајима и вјеровањима, историјату соли, али и о „ истјеривању ђавола,“ те о инквизицији. Ту су и приче о недјелима владара и како се Срби убијају ни због чега. Бљутави рукавац везан је за грчку митологију и говори о Прометеју као симболу пожртвовања и наде, а насупрот томе о отварању Пандорине кутије из које излазе сва зла овог свијета и како све то повезује со. Слатки рукавац описује три свадбе на дворовима Немањића,Бранковића и Косача, односе средњовјековних владара разлоге због којих Срби не знају своју историју. Кисјели рукавац говори о епигонству, понављању грешака из прошлости и немогућности да у било чему будемо први и оргиналани. Горки рукавац враћа причу на историјски колосијек, говори о слабљењу и паду Византије, доласку Турака, паду Смедерева и Константину из Островице, који у мукама, наставља да прича своју посљедњу причу. Долазак Османлија и куге у Србију прати и долазак фрањеваца који по посусталој Србији настоје ширити католичанство. Прозукли рукавац се опет враћа грчкој митологији, причи о Ахилеју и његовој рањивости, те о његовој умијешаности у отмицу златног руна. Опори рукавац прати историјски ток приче о животу под османлијском влашћу, о Херцеговом сину који је промијенио вјеру, путевима соли који све више заобилазе Херцеговину. У историјске оквире приповједач вјешто убацује и понеку легенду, као што је она о дјевојци која се скаменила због издаје. Залеђени опори рукавац води причу до наших врмена у којој Свети Василије Острошки одлучи да „одмрзне вријеме“, а осоли земљу која на којој се намножило свакојако зло ( између осталог и бомбардовање Србије од стране НАТО пакта 1999). Приповједач завршава ову импресивну причу, позивом читаоцу да се осоли и да не остане неслан.

radoslav-bratic-pisac-i-dokument_slika_O_40227813Око соли Братић развија једно шире симболичко значење, а везано је за со као симбол свега суштински доброг и корисног, док је одсуство соли увијек везано за негативни принцип. Братић значење проширује за појаву сланог и несланог лица, слане и неслане приче. Братић ће рећи: „ Онај ко једе слано изгледа чио, без бора на лицу, насмијан и румен у образима. Не кашље и не кија… Не може ријеч да му стигне другу. Пољубац таквог створа оставља слан укус. Свјетлост му избија из очију и разгони маглу. Као Милошу пред Муратом.“ (…) Неслан створ се тешко креће, бауља по дану као да су свуда мрак и помрчина. Он је непоуздан, а спреман на све…све га боли: глава, леђа и стомак (…) А какав је пресољен човјек? Он је увијек у праву. Разметљивац , сипа опсјене, а у ствари скрива свој гријех и карактер“. ( Радослав Братић, Трг соли, Просвета, Београд, 2008 ).

Читаоца кроз замршене лавиринт приче води Луди Грк, фантастични лик који заправо пишчев алтер-его ( друго ја). Он је свеприсутан у роману и живи у различитим временима како би био свједок различитих догађаја. Његов спољашњи и унутрашњи портрет грађен је гротескно, можда управо с намјером аутоироније, која Братићу није страна. Писац се увијек прво подсмијава себи, а онда има право да то чини и са другима.

Једна од највећих вриједности овог романа јесте управо интертекстуална комуникација са цјелокупном литературом коју аутор познаје – од Библије, народног стваралаштва, каласичне литературе до модерних писаца и филозофа. Кроз богате интелектуалне алузије уочава се Братићева снажна ерудиција, као и огромно свестрано образовање.

Нигдје као у литератури Радослава Братића се не може сазнати толико о оној старој традиционалној Херцеговини, у којој се предање и ријеч старијих поштују више од свих знања и науке. Непролазна вриједност његове литературе управо се темељи на представљању суштинског бића Херцеговине, њених обичаја и људи. Читајући Братића сазнајемо много тога о нама самима чега можда и нисмо свјесни или не желимо то да признамо.!Братићева ријеч и мисао живјеће кроз свако ново читање његових дјела.

Дарка Деретић
Извор: ћирилица-требиње срб.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина