Напомена уредништва сајта omlivanjska.com: уз 1700 Православних Срба Бугојна и околине, у Занасовићима су 1941. године погубљена три најугледнија Србина из Ливна – др Душан Митровић, љекар, судија Крсто Зубић и адвокат Ранко Маргетић.
Пише: протојереј-ставрофор Славиша Д. Ђурић
Туморно и тешко јутро освануло је у Скопаљској долини – Задушнице су данас. Дан када се молимо за мртве и сјећамо се својих мртвих. Мисао која ми пролази кроз главу – да ли ћемо данас имати с ким да се помолимо Богу за покој душа својих умрлих у светом Храму? Посматрам православно гробље у Чипуљићу и Храм који је последњи стражар над хумкама наших умрлих сродника, гдје се не чује ни пој птице ни људска ријеч. Само се чују лагани откуцаји црквеног звона за покој душа свих умрлих и пострадалих. Тужно звоно са још тужнијег мјеста које је некада врвило од живота православног живља, a сада је остао мук и тишина.
По завршетку парастоса за све упокојене, отишао сам посјетити 1700 Срба у Занасовићима. Стојећи изнад јаме у Занасовићима, где њих 1700 вечно леже, пружа се поглед према Горњем и Доњем Скопљу. Питома долина са воћњацима, ораницама, малињацима, са стадима оваца које пасу и малим јагањцима пуним воље за живот. Прелијеп поглед који одузима дах, с Врбасом који даје посебан осјећај. Осјећај љепоте, осјећај живота, осјећај мира.
Осјећаји варају човјека, поглед вара човјека. ‘Буди’ ме глас учитеља Бранка Куштре и ријечи “За дом спремни”. Језа и страх од тих ријечи којe јежe сваког Србина, колона српске нејачи стојећи пред Куштром, који држи нож у руци, његових усташа са маљевима. Питам се какав је био то осјећај пун очаја и страха, за живот свој и живот својих најмилијих.
Крвавих дана јуна и јула 1941. године овде су вршена убиства Срба Скопаљске долине, Купреса, Дувна, Ливна, Гламоча… Убијани су на најсвирепије начине, нешто што људски ум не може да схвати. Једне ноћи јула 1941. године над овом јамом у Занасовићима учитељ Бранко Куштро под оштрицом сјајног ножа пререза 400 српских вратова. Дању су те кољаче, обневидјеле од среће и злочина, исповједали и причешћивали и праштали им грехе бугојански фратри Емануел Рајић и Силвије Франкович.
Док стојим овдје размишљам како је то човјек човјеку могао урадити, како је могао без трунке саосјећања убијати старе људе, жене, дјецу и бацати их у јаму да умру у најгорим мукама.
Чујем пјесму великог српског пјесника Jована Дучића:
Врбас
Носи, српска реко, крв наших синова, јер крваве реке свуд су наше међе; Мачеви убица сви су истог кова – Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене, Сто пута је за те и пре умирале: Да је не полочу погане хијене, Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше Твој велики завет гордости и беса – Једине у теби што се огледаше, И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света, Певај сва крвава кроз њиве и луге. Наша звезда славе сад и даље цвета: Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду, Носи реко српска, крв невиних жртви: Радосне победе хероји нам даду, Али страшну правду извојују мртви.
Буди ме глас моје кћерке од 15 годинa – “тата, зашто су ови људи убијани?“. Тако једноставaн одговор – зато што су Православни Срби.
Гледам гробницу зараслу у грмље и гране, из средине гробнице израсла врба у висину 15 метара, а по средини сломљена као да се поклања мртвима. Око гробнице лешине мртвих оваца и лобање већ изблиједиле од сунца.
Лагани вјетар који дува изнад гробнице тјера ме на размишљање дали ће свијеће хтјети да горе. Палим свијећу која лагано гори да се негаси на вјетру.
Када сам започео парастос, запитао сам се како да се окренем према споменику и плочи на којој пише:
„Ovdje su jula/srpnja 1941. fašistički okupatori i njegove sluge zvjerski ubili oko 1700 Srba, Jevreja, Muslimana, Hrvata i Roma. Njihovu mučeničku smrt nikada nećemo zaboraviti.
Udruženje boraca NOR-a i građani općine Bugojno jula 2000.g.“
Једном убијени па поново убијани овим лажним натписом.
Осјећај немоћи прелази у осјећај отпора према оваквим натписима и лажима преко којих неки покушавају да 1700 убијених Срба прикажу као жртве фашистичког терора а не жртве усташа, својих комшија.
Иако сам са малим дјететом, jектенија за упокојене никада се није даље чула, и јаче, и ријечи из јектеније: Још се молимо за упокојење душа уснулих слугу Божјих, и да им се опрости сваки грех вољни и невољни. Одзвањале су ријечи: ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ.
Што су започели 1941. завршено је у овом рату – Скопаљска долине је пре рата имала око 16,000 – а сада мање од 160 – Православних Срба.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
