• Задушнице увек падају у суботу, када се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увек слави у недељу, провео у гробу.

У цркви се на задушнице помињу и речи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова:

“Помозите покојнима и помињите их. Не оклевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих!”

Осим Михољских или јесењих, у календару Српске православне цркве постоје још и Духовске или летње, пролећне – у седмици пре почетка великог поста и Митровске или зимске.

На Задушнице се у црквама служи Света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника.

На гробовима се прислужују свеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за преминуле.

На гробље биваљало однети вино и жито, а потом упалити свеће за покојнике.

Ако није могуће отићи до гробова покојника, њима се служи помен у цркви.

У цркву на литургију потребно је понети: кувано жито, црно вино, свећу за жито, свећица за сваког упокојеног или једна већа за све, списак имена ваших упокојених рођака и пријатеља.

Према веровањима, свеће које упалите за покојнике су симбол Христове светлости којом обасјава душе покојника.

Обичаји у неким крајевима Србије налажу и да се гробови ближњих полију вином и окаде тамјаном.

Молитва за упокојене:

“Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. И усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увек и увекове векова. Амин.”

Српска православна црква и верници данас прослављају и Светог мученика Калистрата.

Војник Калистрат, родом из Картагине, имао је претка Неокора, који је у време Христовог распећа и васкрсења био у Јерусалиму и као сведок тих догађаја постао и сам хришћанин.

Кад се вратио у свој родни град Картагину, Неокор је превео у хришћанство целу своју породицу. Тако је и његов потомак Калистар био одгојен у хришћанском духу.

Имао је ту несрећу да је био војник у Византији у време цара Диоклецијана када је преузет најмасовнији прогон хришћана ради њиховог потпуног затварања. Једном док се тајно молио, колеге официри који су га видели и пријавили га команданту.

Када је његов наредник Персентин открио да је хришћанин, дао је наредбу да га пребију, а потом баце у море.

Каже се да се Калистар, сутрадан, вратио жив и здрав, ходајући по води.

Међутим, на опште чуђење свих, Калистрат се није удавио што је натерало 49 војника да почну да верују у моћ хришћанског Бога. Бесан, командант их је све бацио у тамницу и наставио мучење. Како ниједан од војника није хтео да се одрекне своје вере, на крају су сви убијени.

Легенда каже да је у том тренутку читав крај погодио чудесни земљотрес који је довео до масовног напуштања паганизма и примања хришћанства.

Свети Калистрат је ухваћен и пострадао је 304. у Византији заједно са још 49 војника. У Цркви им се свима држи заједнички помен као мученицима страдалим због вере у Христа. Свети Калистрат је слава веома малог броја породица, а између два светска рата своје свечаре је имала у Београду.

Влада веровање да овај светац штити од несреће и тешких болести!

Веома је могуће да је и то једна од слава које су узете или као завет или као захвалност за избављање од несреће или тешке болести, јер бројни верници сведоче о чудима која су се после молитве овом светитељу дешавала.

Зато данас ваља отићи у цркву и помолити се Светом Калистрату, уколико имате у породици или познајете неког тешко болесног, за здравље и дуг живот.