САЛЕТОВО ВЕЧЕ – Не признајемо никоме да је бољи, док се не докаже супротно…

  • Вероватно не постоји особа која прати спорт, а да није слушала приче о навијачкој страсти два најпознатија београдска клуба, посебно када је реч о домаћим кошаркашким утакмицама.

Оно што доприноси тој страсти јесте љубав, жеља, важност утакмице, али и утисак да само још на кошаркашком терену не признајемо никоме да је бољи, док се не докаже супротно.

Период око Божића је за КК Партизан традиционално предодређен за битне мечеве са европским великанима. Традиционално, не и у последње време, јер је Партизан последњи такав меч одиграо са Реал Мадридом другог јануара 2014. године. Шест година касније, заказан је сусрет између Партизана и Виртуса, који са клупе предводи Саша Ђорђевић.

Београдска Арена је била скоро „распродата“ на дан одигравања меча, а податак да је посебно за тај дан остављено још 3000 карата повећао је еуфорију код навијача који су истог часа похрлили ка благајнама, било да су из Београда или Велике Кладуше.

Београдски пабови одавали су утисак енглеских навијачких пабова у којима су се скупљали навијачи истог клуба, истих обележја, у овом случају, црно-белих. Како ништа не би препустила случају, полиција је била присутна у сваком, а два сата пред почетак сусрета престало је служење алкохола.

Полиција је у великом броју била распоређена и око Арене, па се може закључити да је догађај био максимално обезбеђен. Оно што се могло приметити после уласка у Арену је да су многи навијачи дошли породично, што је значајно допринело осећају заједништва на трибинама.

Сат и по времена пре почетка меча, на загревање су изашли кошаркаши Партизана праћени овацијама, док су кошаркаши Виртуса остали без аплауза. Посебно негодовање изазвало је појављивање Милоша Теодосића на загревању, праћено и непримереним увредама од мањег дела публике.

Онда се на терену, нешто пре почетка утакмице појавио – Саша Ђорђевић. Човек који је игру претворио у виц, лопту у магични штапић, а Партизан у првака Европе, те 1992. године.

Навијачи су развили транспарент посвећен њему, цела Арена је аплаудирала, док је он једва задржавао сузе, јер је знао да је – упркос томе што седи на клупи противничког клуба – он Партизан, а они су знали да  18.000 аплауза и даље није једно истанбулско вече, једна истанбулска тројка.

Цео меч нису хтели да му признају да је бољи док то не покаже на терену, јер их је он тако научио.

А играчки гледано, Виртус је био бољи. Или је макар требало да буде.

После скандирања тренеру Виртуса, почела је химна Партизана или тренутак када сви навијачи истичу шалове и када се 18 000 гласова стапа у један звук. Тада је наступила заглушујућа бука, која је, испоставиће се касније, лоше утицала на кошаркаше Виртуса јер су већ у другој четвртини губили 20 разлике.

Партизанова публика је кошаркашки писмена, знали су да аплаузом награде сваки добар потез својих кошаркаша и да са негодовањем испрате противнички.

Упркос одличној атмосфери, стекао се утисак да навијање није као што је било раније, јер је изузев почетка меча, све време навијала само једна група навијача на југу и северу што може да се протумачи као последица навијачких превирања и анимозитета који у последње време влада међу Партизановим навијачима.

Меч је протекао у знаку црно-беле екипе како оне на терену, која је на крају убедљиво савладала фаворизовани Виртус, тако и оне на трибинама, која је инспирисану игру својих љубимаца испратила песмама и аплаузима.

Партизан је бацио рукавицу у лице најбољима, на одговор ће морати да сачека бар још неко време.

 

Вук-Милош Петровић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар