У своју прву, дуго жељену, посету престоној Бањалуци путовала  сам преко Хрватске, хоћу рећи Европске Уније. Ах, не! Нема никаквог сјаја тамо преко. Засија тек тробојка на мосту који нас уводи у Републику Српску!

Испод моста сијају речи на тробојци: „Кад се војска на Косово врати“. Иза моста сија крст на православном храму и тробојка пред њим.

Желела сам дуго и силно да се сретнем са Бањалуком. И није ме разочарала. Лепа је као Српска! Чиста, искрена. Људи су топли, пријатни и непосредни! Бог је хтео да се сретнем са овим лепим градом у освит најрадоснијег хришћанског празника, на Лазареву суботу. Сутрадан, на празник уласка Спаситеља у Јерусалим, Цвети, нови, блистави Храм Христа Спаса у Бањалуци, био је препун верника. Тако сам , кроз литургијско сабрање, другог дана свог боравка у Бањалуци, постала Бањалучанка. Баш као што сам пре 17 година, под зидинама Манасије постала Деспотовчанка.

Музеј Републике Српске

Можда најважнија установа у Бањалуци дочекује своје посетиоце весело, игром огледала. Одмах затим следи врло занимљива продајна изложба савремених сликара Републике Српске. Потом вас засене изложени предмети из древне прошлости, поређаних тако да осликавају процес развоја људске цивилизације на том простору, кроз развој оруђа, потреба, онога што је човек чинио да би постао човек. Али, оно што је на почетку развоја људске расе, муђусобни сукоби, било последица борбе за опстанак, омеђавања својине одређене групације, одређивање старешинства  и сл; у зениту развоја човечанства, постало је последица најнижих порива и свега онога што у људима није људско. Музеј Републике Српске у Бањалуци поседује поставку оружја од првих примитивних примерака до недавних ратова, са посебним нагласком на оружје коришћено у два светска рата, којима је овај простор био, рекла бих, епицентар зла.

Док је Први Велики рат, до тада невиђених размера, који је однео трећину укупног становништва Србије, у којем је бањалучки крај осетио сву силину антисрпске политике водећих господара рата и њихових сатрапа који говоре НАШ језик, приказан кроз аутентичне приказе униформи, наоружања и пратеће опреме свих зараћених страна, као и шематским приказима најважнијих битака, Други светски рат је у овом музеју приказан врло лично. На нивоу Човека. Ту нема великих битака, Источног фронта, одлучујуће улоге „насушних“ нам савезника и сл. Овај музеј налази се у Бањалуци. У градићу од давнина насељеном већинским српским становништвом, који су велике силе, почетком Другог светског рата, препустиле најужаснијој државоликој творевини од када постоји људске цивилизације – Независној Држави Хрватској!

У посебан део музеја посвећеног страдању Срба у НДХ, које се не може поредити ни са чим на свету, улази се кроз реплику капије логора Јасеновац. Иза те капије чекају аутентичне фотографије, сведоци Зла. Јер, Зло, не само да се није стидело, већ се својом накрадношћу поносило! Бојим се да то одсуство стида и савести обавезно прати Зло.

Прве фотографије – колоне и колоне несрећних српских сељака, отргнутих од огњишта на којима су стасавале генерације њихових предака, на којима су и они желели, да у зноју лица свог, отхране своју нејач. Замислите ум човека који фотографише такво своје „дело“! На фотографијама људи слабо обучени, често боси,крвавих ногу, унезверених лица, престрављених за судбину уплакане дечице, коју ово Зло није штедело. Напротив!

Следећи низ фотографија приказује, нормалном човеку незамисливе садржаје – начине убијања и мучења, копање очију, одсецање главе тестером (која се такође чува као експонат у Музеју), људи у букагијама које је негде избацила набујала Сава, маљеви, сломљене лобање и ЗИД УЖАСА! Читав зид испуњен фотографијама сасвим мале деце. Нека једва жива, изморена глађу и батинама, углавном нага или тек са неком крпицом преко себе. Нека већ умрла, са широм отвореним окицама из којих се чита незамислив ужас. Тешко је пред тим зидом стајати. Тешко је после сусрета са њим заспати. Тешко је не помислити на патњу те деце док увече шетате Бањалуком и гледате веселе малишане који на тргу иза Храма у Бањалуци, певају: „Медо брундо не понашај се лудо…“

У музеју смо видели и православну Цркву, напуњену Србима којима је речено да ће бити покрштени у католичку веру. Потом су ти очајници поклани, па запаљени, заједно са Црквом и књигама у којима је чувана истина о њиховом постојању.

Стоји тај Музеј и чува у себи сав тај мрак да би још јаче сијало светло Републике Српске. Да бисмо ми знали колико је очију угашено да би она данас сијала, колико је огњишта заувек нестало, колико цркава порушено до темеља да би данас свуда по Српској пркосно блистале куполо нових православних храмова.

Важно је отићи у Републику Српку, у Бању Луку, у Музеј Републике Српке. Важно је упознати ове дивне, благе људе док се кроз коридоре бесрама пролама звук зурли које најављују резолуције  о лажи и слављење примата закона силе над законом истине.

У књигу утисака Музеја Републике Српске написала сам:

28. 04. 2024. године,

Одличан музејски приказ историје развоја и пада људске расе. Посебно је значајан приказ ужаса ЈЕДИНОГ геноцида који се догодио на овим просторима.
Догодине у Призрену!
Догодине у Книну!“