Kао учесник пјесничке манифестације Тара без граница са осталим пјесницима сам крајем љета посјетио манастир на Заграђу испод старог Соко града који се уздиже изнад ушћа Пиве и Таре, односно изнад мјеста гдје настаје ријека Дрина. Прелијеп је осјећај када се нађете на Заграђу које Косаче нису случајно изабрали за једну од најзначајнијих својих утврда, за резиденцијални Соко град.

Са бидиковца врло близу манастира на Заграђу се отвара поглед низ ријеку Дрину и кањон Пиве на чијем приобаљу, скоро у самом међурјечју Пиве и Таре је Сандаљ Хранић подигао велики маузолејни храм, знамениту Шћепаницу. Недалеко, равно испред нас, изнад Косман поља се види брдо Ђурђевица на чијем врху је била средњовјековна тврђава и у њеном средишту црква Светог Ђорђа саграђена у вријеме првих Косача.

По повратку са Заграђа и са пјесничке манифестације Тара без граница утиске сам подијелио са пријатељима причајући на обали Дрине, у Фочи, уз кафу о старом добу када су Горњим  подрињем и  Херцеговином владаале Косаче.  Употпуњујући знање о гробним храмовима из династије Косача, о Влатку Вуковићу, Сандаљу Хранићу, Херцегу Шћепану и читајући студију на ту тему мр Бојана Крунића, одлучили смо се да посјетимо врх Ђурђевице како би се непосредно сусрели са материјалним остацима историје и са временом владавине првих Косача.

И нисмо случајно одабрали Ђурђевицу. Са ње би се требали  јасно видјети локалитети Заграђа и приобаља Пиве гдје су сачувани остаци легендарне Шћепанице.

У касно пријеподне стижемо на превој Пријеђел. Пред нама лежи широка долина Тјентишта коју затвара с једне стране планински вијенац од планине Малуша до Трескавца, а с друге стране Мркаљ кладе и Вучево. Све њих некако пркосно посматра куполико брдо Ђурђевица обрасло шумом ка чијем врху крећемо кривудавим шумским путем. Полако савладавамо успон и ево стижемо на врх Ђурђевице, на археолошки локалитет, средњовјековни град и цркву Светог Ђорђа чији је ктитор по преовлађујућем мишљењу археолога једино могао бити Влатко Вуковић.

Резултати археолошких истраживања професора Кајмаковића нам доносе податке да је након откопавања у унутрашњости цркве пронађен ктиторски гроб са очуваним костуром самога ктитора.

Зарасли остаци цркве на врху Ђурђевице

Данас се на том локалитету на чијим ивицама су саграђена два релејна предајника виде само у шибље и шикару зарасли остаци темеља цркве и у ширем подручју трагови самога утврђења покривени лишћем и обрасли маховином.

Пажљивим разгледањем уочавамо полукружни остатак темеља олтара и једног зида. Све је веома зарасло, јер овдје очигледно нико није одавно долазио.

Пажљиво се пробијамо кроз шипражје и силазимо нешто ниже и кроз густу букову шуму видимо ток ријеке Дрине и у даљини преко врхова младих букава Соко Град.  Иако смо ускраћени за очекивани панорамни поглед на Шћепан Поље, Заграђе, Шћепаницу  и Соко Град које заклања млада букова шума на врху Ђурђевице, ипак се лијепо осјећамо јер се налазимо на локалитету гдје се укрштају историјски догађаји и легенде. И док вјетар изнад нас некако чудно хуји и шапатом нам прича неку стару причу сви смо сагласни да би врх Ђурђевице и овај археолошки локалитет надлежни орган задужен за бригу о културној и историјској баштини требао раскрчити и очистити од букове шикаре, откопати и конзервирати остатке темеља, уредити видиковце са којих би се лијепо могли видјети  не само Соко град и Заграђе, него и Шћепаница, и Косман који је такође значајан археолошки локалитет на самом ушћу Сутјеске у Дрину.

Са мало труда врх Ђурђевице може постати историјска учионица на отвореном и дио туристичке понуде Српског свијета.

Полако напуштамо Ђурђевицу док нам се осјећања мијешају са шумом вјетра и очекивањима да ће овај локалитет бити уређен како му по значају и доликује.