• Српски пјесници су се тек крајем 20. вијека, када им је распад бивше Југославије коначно отворио очи, почели поетски сусретати са српским стртиштима, посебно оним из вијека који је био на измаку. Прво помало стидљиво, а затим све снажније и болније са изразитим емотивним набојем почињу да стихом и метафором оплакују страдања свог народа, посебно на простору НДХ.

Ту поезију сам у својим есејима и распаравама с разлогим означио као српску поезију страдања и патње.

Поетски осјећај за мученичку судбину, бол и патњу страдалника су као поетске мотиве у поезију заувијек уврстили Јадовно, Јасеновац, Глину, Пребиловце и многа друга мјеста страдања. Али, нека стратишта, иако веома крвава и језива, и по монструозности злочна, и по броју жртава остала су некако поетски запостављена, или потпуно заборављена. Такве су нпр. Гаревице код Бихаћа, или су само спорадично у поезији присутна, као нпр. Брод на Дрини код Вишеграда или Корићка јама.

Фото: Јадовно

Ми смо се у нашим ранијим радовима бавили тим спорадичним поетским остварењима инспирисаним страдањима у Пребиловцима, у Старом Броду наДрини, у Велици на Чакору, а ево овдје ћемо се бавити Корићком јамом као поетским мотивом који се нажалост само повремено или  у минималним назнакама јавља у српској поезији страдања и патње.

Али прије тога ћемо подсјетити да су Срби из Херцеговине, Лике и у велебитском залеђу страдали страшнијом смрћу него иједан народ на планети. И мртви, и живи су бацани у бездане крашке јаме па онда није никакво чудо што је Милан Комненић, један од првих пјесника  који стиховима обавија српске страдалнике о тим српским гробницама, безданицама испјевао пјесмуЈамовница у којој се редом помињу та српска бездана  гробља у Херцеговини.

 Од Коритске седам до Билеће,
Чепелица, Ластва, Придворица,
Лелекница, Чаваш, Гарбуниште,
Бареви до, Церно и Мушница,
Капавица и Бивоље брдо,
Од Хутова четири до Равног,
Хаџибегов бунар и Градина,
Јагодњача на Ржаном долу,
Козарица и Видово поље,
Ђердан јама просут према Стоцу,
Свака друга звана Голубинка,
Гавраница, Чавча, Орловача,
Чобануша пресита чобана,
Пандурицан и две Кукауше,
Бодирога, Хаџова, Ћућина,
Од Лиштице осам до Посушја,
У Видоњи седам калуђера,
Липовача, Јасоч и Вреуша,
Боричевска, Клепци, Пребиловци,
Међугорје са јамом Шурманци…

Зјап до зјапа, каме и ћускије,
Самокреси, коци, водојаже,
Чавли, куке, главње и клачине,
Наше племе паде крстоносно (...)

Јааме, та језива стратишта, су присутне и у пјесми Кажа у кажи Матије Бећковића гдје он на њемусвојствен начин и ритмом, и посебно интонираним именима јама које су гутале Србе у које су их бацале комшије, али и идеолошки противници српства и православља, на посебан начин дочарава муке и тугу која избија из самих не случајно датихназива који и експлицитно и имплицитно свједоче о не једном и не случајном злочину.

Али кад се зачуше имена:
Звекара, Чемерница,
Гњиовник, Капавица,
Гротуља, Гркљаница,
Симуња, Греотница,
Сивник, Губавица,
Чајниче, Чађевица,
Лубница, Мртвица,
Јадова, Кукавица,
Јадовно,Мраковица…

 И тако редом у ритму и сазвучју језика и туге бол почиње да кључа, а емоције плаве и разум и душу.

Тих србождерних јама, то је свима познато, највише је у Херцеговини па није чудо што Обрен Говедарица у пјесми Корићка  јама Херцеговину слика овако:

 Има једна кршна земља,
на Балкану тамо неђе,
кажу људи јаме су јој
од постања биле међе.

 А нешто касније Говедарица поетски свједочи о чињеници да је цијела Херцеговина једно велико гробље у коме вијековима почивају кости српских бораца за слободу.

 Сваки корак, свака стопа
испод себе бездан има,
ђе год сједнеш да одмориш
одмараћеш на костима.

Фото: Билећа вијести онлајн

Међу најкрвавијим херцеговачким јамама је свакако баш она, Корићка јама која је међу првим била и свједок монструозних усташких злочина и мученичке смрти недужних Срба из села Корита о чему свједоче и ови стихови Обрена Говедарице.

Бију брате неболеће,
низ литице мозак точи
од удара тупих маља
низ стијене лете очи.

Милан Комненић је свакако први српски лирски пјесник који поетски свједочи о злочину домаћих усташа над Србима из Корита којима уприличује молитвени помен пјесмом Помен за Корићане.

Жртве, невини Корићани, свјесни краја овоземаљског живота који им одузимају комшије из сусједних села, умиру ћутке молећи се посљедњи пут Христу за спас својих душа у царству вјечном.

 Не зна се ко је кренуо први,
Јован Сворцан или Тодор Бјелица,
за њима су, двојица по двојица,
к јами, везани до крви.

Када укољици заколута око,
жртве се помолише последњи пут
и немо, рибље нанизани на прут,
ступише под каму Богдан и Ђоко.

Не јекнуше, само зазваше Христа,
крволок узврати: „Алаах је велик!“
Затим је кроз тмицу севао челик
и до расвита поклао их триста.

Међу ријетким млађим пјесницима који још нису стекли значајнију афирмацију, а који своје стихове посветише Корићкој јами је и Здравка Бабић која Корићку јаму доживљава на посебан начин у пјесми Бројаница од мртвих.

Она Корићку јаму види као ризницу мука и јаука чије окружење због тога ћути. Све је ту протрнуло и утрнуло од муке и бола, јер

 Овдје је прошло стољеће,
сахранило најљепше прољеће

 Обраћајући се Господу и Светом Јовану Кронштатском пјесма се завршава молитвом.

Удостоји ме Господе
у музеју покојника
да Ти се молим
уз бројаницу од мртвих!

Аћим Тодоровић мотиву страдања Срба у Корићкој јами приступа зрело и са искуством пјесника који често поетски свједочи о српском страдању. Његова пјесма Пред Корићком јамом заслужује посебну пажњу. И ритам, и рима, и хармонија звука и слике, све се овдје слило у цјелину која болом и молитвеном тугом помјера и емоције, и природу, и људски разум.

У тишини која све оловно притиска однекуд из дубине пробија литургијски пој анђела Боже спаси, Боже спаси.

Док пјеснику у ћутњи и мртвој тишини која чува прах трагично страдалих корићких Срба  на цркву слути јама јављају се неумрле невине душе тих страдалника у чудном поју.

 Све мирује пој одзвања-
анђеоски грозде гласи
распојаних Корићана
„Боже Спаси, Боже спаси“!

Фото: Билећа вијести онлајн

 А те жртве, невини Корићани, пјеснику, док молитвено скрушени пред тамним гротлом јаме, по свему личе на Христа,  нужно еманирајући најстрашнији бол па онда и суштински, и логично он, пјесник,  њихове патње  у муку вјечности доживљава  као своје.

 Из ждријела каменога
мук у вјечност вјечну ниче.
Сви са гробом и без гроба
на распетог Христа личе.

Бдијући тако у молитвеној тишини Аћим Тодоровић свој поетски бол уједињује са болом цијелог народа тражећи спас и излаз под окриљем Господа.

Пред Корићком јамом бдијем,
све ми стало у три прста.
Душом плачем, жучи пијем
на распећу са мог крста.

У утроби влажног кама
живи црква и монаси.
Сви смо скупа на мукама
„Боже спаси, Боже спаси!“

 Дијелећи Тодоровићев бол и муку свих нас пред овом светом мученичком гробницом с правом очекујемо да ће се ускоро појавити искрени и велики поетски омаж већег броја српских пјесника страдалим Корићанима.

Раде Р. Лаловић