Пустоловине легендарног Требињца Војислава Прелевића

  • Легендарни седамдесетседмогодишњи Требињац на два точка прелази више стотина километара и раме уз раме прати младе требињске планинаре у успону на планинске врхове. Рјеч је о Војиславу Воју Прелевићу, једном од најстаријих чланова планинарског друштва “Вучији зуб” у Требињу.

Војислав Прелевић, порјеклом из Црне Горе, још као дијете је дошао у Требиње, гдје се почела одвијати његова спортска каријера. Почевши од уличних игара па све до освајања планинских врхова, Војо је проналазио времена да остави трагове бицикла, прелазећи стотине километара.

Доласком инжењера Симића 1955. године у Требињу почиње изградња фабрике и формирање планинарског друштва “Бијела Гора”. То је била иделана прилика за младе пионире, гдје су захваљујући инжењеровој супрузи, биологу Мирјани, имали прилику да освајају брда око Требиња, а након тога и околину. Највиша достигнућа која је постигао у пионирском саставу била су Орјенски масив па затим Ловћен.

„Планинарски дом на Ублима, који је недавно реновиран, изграђен је давне 1938. године. Шездесетих година планинарско друштво “Бијела Гора” организовало је љетовање за нас пионире и старије омладинце. Имали смо прилику да спавамо у дому и обиђемо околне планине,“ рекао је Прелевић.

Војислав никада није имао жељу за врхунским планинарењем и освајањем планинских масива. Оно што га је вукло ка планини била је његова љубав према природи и спорту. Неке од планина које је обишао су Ловћен, Маглић, Орјен, Дурмитор, Субра и Проклетије.

Као посебан доживљај Војо је испирчао како је изгледао поход на планину Субру, када је имао свега 16 година. На прелијепу и опасну Субру кренуо је са старијим планинарима. У уском дијелу на успону стијене нашли су се инжењер Симић, један планинар и Војислав. Један од планинара доживјео је несрећу а ни вријеме им се није “осмјехнуло”. Грмљавина их је пратила а повријеђени није могао да се креће сам, што је додатно отежало спуст са Субре.

„Један од учесника се ухватио за стијену и камен се у трену одломио. Инжењер Симић је успио ухватити планинара, али је несрећног човјека погодио камен у предјелу кука. Било је јако тешко носити повријеђеног јер је кренуло невријеме. Старији планинари су импровизовали шаторе. Такву грмљавину у животу нисам чуо, гдје одјекује сваки камен. Једно вријеме смо стајали сакривени испод огромне стијене. Цијели тај догађај је на мене оставио јак утисак,“ испричао нам је Прелевић.

Без обзира на његову скромност, неизоставно је навести да је ВојИслав једном приликом силаска са Орјена спасио живот младој дјевојци. Група младих људи, да ли због непажње или незнања о томе колико је стрмо и влажно, пробудила је у нашем хероју осјећај да би нешто могло да крене наопако. Из безбједносних разлога сишао је први на уску травнату стазу испод које се налазила стијена. Захваљујћи на брзој реакцији планинара Воја, који је успјео да ухвати дјевојку за чланак оног тренутка када је склизнула и полетила ка провалији, није био свјестан да је ризиковао и свој живот. Само је једно било важно, морао је да реагује.

Поред велике жеље да обилази брда и планине Војо се бавио разним спортовима, као што су кошарка, рукомет и пливање. Једно вријеме је играо у Републичкој лиги у рукомету. А на данашњој раскрсници код споменика Његоша, педесетих година на парчету пута Војо и његова екипа су исцртавали терен како би играли кошарку или рукомет.

Посебно је истакао свој одлазак на Хиландар 1997. године. Заједно са још двадесет Херцеговаца кренуо је пјешке на Хиландар, гдје су планинским путевима и пречицама стигли за двадесет осам дана. За њега је то посебно искуство које је доживјео још два пута бициклом.

Бициклом је прешао и по 300 километара једнодневних вожњи. Дневне релације су обухватале Зеленгору, Херцег Нови-Котор-Рисан, Мостар. Посебно је нагласио туру Требиње-Београд у којој су још учествовали Марко Укурпина и Игор Шкеро.

„Најдуже сам возио од Требиња до Београда. Нисам био сам, са мном су били Марко Укрупина и Игор Шкеро. То је била вожња ноћу, без одмора,“ наводи Прелевић.

Војислав је настарији учесник на тркама у камену “За сирац сира”, али такође никада не пропушта трке од Перовића моста ка Леотару. Како наводи у њему проради такмичарски дух који га изједначава са младим такмичарима.

Без обзира на године још увијек иде на планину, одржава кондицију и живи пуним плућима. Често иде на туру од 6 километара око брда Погаче. Године Воју не могу ништа па бициклом зна отићи на Убла да би одморио душу у природи.

Заљубљеник у природу веч петнаест година покушавао је да оплемени дио Леотара ријетком врстом бора мунике. Након свог труда, ходања по неприступачном терену и непрестаног залијевања, мунике су се коначно примиле.

„Прије десет дана ишао сам видјети какаво је стање. Има их тридесетак да су се примиле. Милина их је видјети,“ наводи Прелевић.

Затупник је спорта и увјерен је да је спорт јако битан за одржавање здравља тијела младих људи, као и то да се кроз спорт стичу радне навике и снага за опстанак.

За младе људе Војислав је узор, подстрек и мотивација да живе пуним плућима, развију осјећај љубави према природи и не забораве на важност спорта.

Николина Судар/Херцеговинапромо

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар