Милорад Пуповац поред иконе Светог Саве у манастиру Јасеновац (фото: Трифко Ћоровић)

Добро је познато да Срби немају елементарна права у Хрватској, сви знамо да многи повратници немају воду нити струју у својим селима и да су многоструко угрожени у усташкој хрватској држави. Хрватска преко двадесет година прави позицију у којој ће стотињак хиљада Срба у Хрватској – уколико их и толико има – служити као хрватски таоци, што подразумијева да Србија мора чинити уступке Хрватској да њима не би било теже и горе; не мијешати се у њихову „унутарњу“ политику, јер су они „рођени у Хрватској“; и напокон, приступити релативизацији стравичних хрватских злочина над српским народом у XX стољећу.

Међутим, за разлику од малобројних српских повратника у опустошеним крајишким селима, који су заиста на удару злочиначке хрватске политике, Пуповац је сам од себе направио таоца, он је сам себе утамничио и стекао уцјењивачки потенцијал.

Дискриминацинја сопственог народа

Притом, није у питању стокхолмски синдром, јер Пуповац је и талац и отмичар: он је талац сопствене политике и отмичар српских интереса у Хрватској. Срби у Хрватској су постали монета за поткусуривање, њихови политички представници су дио власти која дискриминише српски народ, а тај народ у таквој држави служи као топовско месо у политичким рововима Милорада Пуповца.

Поред других Срба у Хрватакој који су заточени јер је Хрватска по дефиницији српска тамница, Пуповац је сам себе заточио, рачунајући да ће Србија перманентно плаћати његов откуп будућим понижавањима пред проусташком хрватском политичком кликом.

Не само да извјесни Милошевић својим присуством на книнским оргијама, у име Срба у Хрватској, даје легитимитет „Олуји“ на симболичком нивоу, него и својом функцијом потпредсједника хрватске владе он даје пуни суштински легитимитет Пленковићевој влади и континуитету дискриминаторне хрватске политике са елементима експлицитног усташтва.

И жртва и побједник

Дакле, Пуповац је закорачио у савремени хрватски наратив по којем су Хрвати и жртве и побједници, жртве ‘великосрпске агресије’ и побједници над ‘великосрпском армадом’. У овај жртвено-побједнички наратив није могуће интервенисати, јер је то напросто дио друштвеног и идентитентског инжењеринга за хомогенизацију хрватске нације. Будући да се поноси тиме што је „рођен у Хрватакој“, Милорад Пуповац је схватио да би најбоље за њега и његову партију било да постане дио званичног хрватског наратива: самим тим што је Србин у Хрватској – он је жртва, а пошто се изборио да уђе у хрватску владу – он је побједник.

Преузимајући структуралну формулу хрватског идентитетског обрасца, усвајајући хрватски modus operandi, Пуповац је пронашао коначни српско-хрватски modus vivendi: Србин (рођен) у Хрватској се преображава у „hrvatskog Srbina“ , у подобну синтагму која конвергира према „pravoslavnom Hrvatu“, да би већ у сљедећој генерацији, његов потомак био беспријекорни Хрват, пасионирани љубитељ усташког покрета и гласач усташке хрватске деснице.

Пошто је Пуповац талац, отмичар, жртва и побједник, једини тумач српских интереса и једини лидер „hrvatskih Srba“; пошто је, дакле, „Србин у Хрватској“, пошто се нико не смије мијешати у његове одлуке – јер он је жртва, пошто му се нико не може супротставити – јер он је побједник (власт), пошто је сваки напад на њега погубан – јер он је талац, и пошто се његове жеље морају испунити – јер он је отмичар, могло се и очекивати да се његово компромисно рјешење са Хрватима постигнуто у коалицијама Пуповац-Хрвати обзнани и на симболичком нивоу: заједничком прославом „Олује“ у Книну.

(Не)могуће поређење са Сребреницом

Било како било, треба ставити руку на срце и признати да су Пуповац и његов сљедбеник Милошевић имали узоре у Београду. Ако Тадић и Вучић могу у Сребреницу на обиљежавање ‘геноцида’, домислио се Пуповац, зашто онда не би могао Милошевић у Книн на прославу „Олује“?

Замислите хипотетичку ситуацију да Срби прослављају ослобођење Сребренице у Сребреници, над хумкама убијених муслимана и да се појави главни политички представник сребреничких Бошњака на једној таквој прослави, са образложењем да ће се тако Срби и Бошњаци помирити. Разумије се, Срби никада неће оргијати над сребреничком трагедијом, не само због Бошњака него и због Срба који су мученички пострадали од крвожедних Орићевих хорди. Такође, нема никакве сумње у то да је „Олуја“ плод хрватске државне политике, за разлику од неупоредиво – суштински мањег- злочина над муслиманима у Сребреници, чији виновници нијесу чинили злочин у име народа, нити по наређењима Врховне команде, него у име својих распамећених савјести и сопствених образа. Али, замислимо незамисливо. Замислимо да Срби славе злочин над сребреничким муслиманима.

Замислимо лидера сребреничких Бошњака у црној кравати на таквом скупу. Замислимо реакције. Срби би, нема сумње, таквог Бошњака сматрали подобном будалом, плаћеником који ће осакатити бошњачку националну политику, или, што је сасвим довољно, послужити за спрдњу на рачун бошњачке индивидуалности. Свеукупна бошњачка елита, политички представници, радници, борци и интелигенција, као и цјелокупна бошњачка јавност, најоштрије би осудили такав поступак. Једноставно, такав Бошњак би морао одступити са позиције и трајно се повући из јавног живота, под печатом опште срамоте. Наравно, оваква ситауција није могућа, јер Срби никада неће славити никакве и ничије злочине, за разлику од званичне хрватске политике која ће увијек цјеливати крваве ножеве својих претходника.

Корпус отписаних

Међутим, ако замислимо овакву ситуацију, лако нам је пронаћи одговор шта треба да учини Милошевић: упутити извињење, поднијети оставку, повући се из јсвног живота и провести остатак живота у покајању. Пошто то он неће учинити, нама не преостаје ништа друго него да га упишемо у Корпус Отписаних, у корпус презрених издајника који нараста, из године у годину. Стога будимо сасвим отворени: потпредсједник хрватске владе Милошевић не заслужује ништа осим презира.

Не заслужују ништа више ни Срби који су равнодушни спрам свега што нам се дешава. Презир се одавно шири, једно обимно и неподношљиво гађење које нам „прси у тартар претвара“, и које пуни стравом и ужасом, „наш оризонт и нашу судбину“. Међутим, лако је критиковати издалека и нападати руку изван чијег се домашаја налазимо. Али, да бисмо одбранили „Србе, све и свуда“, треба нападати српске издајнике: све и свуда.

И сада и свагда!

Раде Црногорац