• Када је наступило државно јединство током двадесетог века, било је потребно удружити се и у језику. Зато је од српског, како је називан језик до краја Првог светског рата, настао српскохрватски језик (на почетку Краљевине СХС звао се и српско-хрватско-словеначки). Скуп лингвиста и књижевника у Новом Саду одржан је 8, 9. и 10. децембра 1954.

На том скупу се у 10 тачака одлучило о битним питањима у вези са српским језиком и јединством коме се тежило (у даљем тексту Договор). Оно што је најважније проистекло након тог Договора био је заједнички речник Матице српске и Матице хрватске. Неки од потписника Договора су: Иво Андрић, Александар Белић, Живојин Бошков, Милош Ђурић, Милош Московљевић, Милош Хаџић, Јосип Хам, Мате Храсте, Људевит Јонке и др.

У разговору са др Првославом Радићем, редовним професором на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду, осветлићемо неке битне детаље Новосадског договора, али ћемо указати и на оно што му је претходило, односно следило.

Прва тачка Договора каже: „Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један је језик. Стога је и књижевни језик који се развио на његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба, јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским.” Да ли су наши научници, потписници Договора, могли у том тренутку да претпоставе да ће се на основу ове подељености екавице са центром у Београду и ијекавице са центром у Загребу поделити касније и сам језик, односно да ће настати сви проблеми са којима се ми данас сусрећемо?

– Већина потписника тзв. Новосадског договора са српске стране (претпостављам да на њих мислите под овим „наши”) свакако је наслућивала последице оваквог једног „договора”, који је заправо био само наставак тежње да се из српског књижевног језика, који су Хрвати прихватили почетком XIX столећа, јасно и званично у СФР Југославији измоделује хрватски, и то с ијекавицом као хрватским репрезентантом. (Уосталом, упитајмо се зашто је И. Андрић много пре тога прешао на екавицу.) Но, тоталитарна југословенска власт, на чијем челу је, не заборавимо, био хрватски комуниста и аустријски каплар из Првог светског рата, Србима је везивала руке. Из наступа неких од њих на самом заседању (нпр. М. Московљевића) јасно је да се на српској страни знало за позадину овог Договора, али да је политички миље по њу био крајње неповољан. О томе сведочи и снажна иницијатива, на махове и својеврсна агресивност хрватских учесника током заседања, која је добар показатељ неповољног положаја Србије, али и српског народа у целини, у Брозовој Југославији након Другог светског рата. (Пустимо будуће историчаре да оцењују је ли то било ослобођење Србије или нешто друго.) Отуда и несвакидашња храброст састављача Договора да кајкавски екавски (дакле по језику словеначки) Загреб, који је у XIX столећу увезао српску ијекавицу као део Караџићевог књижевнојезичког модела, узме за представника књижевнојезичке ијекавице код Хрвата. Загреб је овиме покушао и да свој језички и културни (* политички) утицај прошири на Босну и Херцеговину и Црну Гору, за шта не можемо рећи да у потоње време, нпр. у време распада СФРЈ, то неће давати резултате. Уосталом, стандардизацијски модел представљен латиницом и ијекавицом, овог пута под називом „босански језик”, намеће се данас не само муслиманима из Рашке, већ све више и тамошњим Србима. (У том смислу нам је на западу Р. Српска по много чему остала светла тачка.) Но, не бисмо смели тврдити ни да се српски језик оваквим процесима „поделио”, а нарочито не да је ијекавица, као најтипичније обележје српског језика, Новосадским договором постала хрватска. (Подсећам узгред на једну нелогичност у тексту Договора, можда неку врсту намерне грешке, ако не и диверзије, којом је екавица дословно додељена Загребу, а ијекавица Београду!) Српски језик је, наравно, остао да живи као особен јужнословенски дијасистем, разуђујући и надаље своју књижевнојезичку норму у различитим националним и културним центрима (почев од Загреба), што је ова тачка Договора и најављивала. Због тога она квалификација о „јединственом” језику из овог дела текста није ни тада одговарала истини. По свему судећи, српски језик ће и даље опстајати, свакако и независно од судбине српског народа, колико год то парадоксално звучало.

Након Договора је започет рад на Речнику српскохрватског књижевног језика у сарадњи двеју матица – Матице српске и Матице хрватске. Ваља прокоментарисати овај термин „српскохрватски”. Осим овог речника, треба скренути пажњу да још један речник носи тај назив у свом наслову, а то је Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Када је рад на њему предлаган, још крајем 19. века, предлаган је за језик под називом „српски”, али кад је изашао 1959. године, након Договора, носио је у себи назив језика „српскохрватски”. С обзиром на то да се на њему и даље ради, да је последњи том објављен 2018. године, какав је Ваш став према томе што и даље стоји исти назив језика – српскохрватски?

– Да овај Договор на хрватској страни неће дуго потрајати, показала је и чињеница да су се Хрвати после трећег издатог тома повукли из послова израде заједничког речника „српскохрватског” књижевног језика. (Неки од српских учесника такође су напустили рад на Речнику.) Тако је Матица српска, која је наводно и иницирала израду овог речника, од 1967. до 1976. год. ћирилицом и екавицом издала свих шест томова под овим називом. Што се тиче лингвонима „српскохрватски” (/„хрватскосрпски”), он није настао на Договору (на коме се заправо у т. 2 тражила обавезна употреба оба национална имена у називу језика, што је остављало простора и за нека друга решења), већ се јављао и у пређашњем столећу, но најпре у контексту илирске идеје у чијој је позадини стајала германска филологија и политика Аустријске царевине. На другој страни, прихватање овог термина код Срба вероватно се сматрало неопходном жртвом која се морала поднети јер се главни део српске елите залагао за идеју југословенства, као својеврсни наставак илирске политичке идеје. Ипак, све до Договора термин српски језик у званичној употреби није био изопштен. М. Стевановић је управо током заседања у Новом Саду трпео критике од хрватских колега због своје граматике из 1946. год. (ауторство са Р. Алексићем), која је у наслову имала „српски језик”. И то говори у прилог томе да је овај Договор, заправо, био изнуђен од Срба, али је занимљиво да и такав какав је био није задовољио хрватске амбиције. У Хрвата се термин „хрватскосрпски” задржао много краће него у Срба „ српскохрватски”.

Друго је и нешто сложеније питање то што Срби још нису потпуно изашли из пређашњих времена и што се главнина њихове филолошке елите данас залаже за наставак излажења Академијиног речника под називом „српскохрватски”. (Нажалост, овакво стање ствари се не очитава само у називу Речника.) Не желим рећи да Хрвати и данас имају начина да утичу на овај издавачки подухват, али да су се у прошлости тиме помно бавили и да су од самог зачињања ове идеје у Срба били заинтересовани да учествују у профилисању овог речника, – рачунајући ту и „помоћ” у одређивању његовог назива – то није спорно. Уосталом, запитајмо се само зашто је од идеје о издавању Академијиног речника до појаве његовог првог тома прошло готово читаво столеће, што све не зрачи оптимизмом ни када је у питању даља судбина овог речника. На још један детаљ треба скренути пажњу: Докле год у Хрвата постоји термин „хрватски”, а у Срба „српскохрватски”, потврђује се једна од хрватских филолошких теза – да је српски тек део хрватског језичког корпуса. Од тога нису далеко ни они екстремно србофобични ставови А. Старчевића (XIX ст.) о непостојању српског народа и српског језика.

Стиче се утисак да наши водећи научници прошлог века нису правили разлику између термина „српски” и термина „хрватски”. Милка Ивић пише: „Срби су се (…) приклонили називу српскохрватски, с једне стране да би се приближили Хрватима, а с друге стране да би упозорили на неоспорну научну истину: у питању је исти, вуковски књижевни језик, па звали га ми српски или хрватски.” Да ли је овакво било гледиште како наших, тако и хрватских лингвиста и када је Новосадски договор био потписан, или се иза тог језичког јединства скривала само политика Југославије?

– Најпре, у прошломе столећу није било друштвенополитички подобно, нарочито у Брозовој Југославији, правити разлику између лингвистичких појмова „српски” и „хрватски”. (То је оштро одступање од учења В. Караџића, који је на плану народних говора ту разлику јасно правио, видећи српски језик као тзв. штокавско наречје, а хрватски као чакавско.) Зато су србијански ђаци у Брозовој Југославији добијали јединице ако би свој језик несмотрено назвали „српским”, а њихови наставници су уз етноним Хрвати за сваки случај готово редовно дометали одредбу „наша браћа”. Српски проблем је у томе што су Срби стварајући кроз Први светски рат југословенску монархију потценили тежину хрватских националних апетита и њихову тежњу за сопственом националном ревитализацијом управо кроз коришћење српских етничких и културних ресурса. А управо је та хрватска агенда, будући базирана на католичанству, имала широку подршку и Запада, на челу с Ватиканом, и комунистичког покрета, колико год то изгледало парадоксално. Тако је готово читаво прошло столеће код Срба било у знаку југословенске, посебно титоистичке идеологије, чију је цену најпре платио српски језик, управо кроз маргинализовање тога шта је „српски”, а шта „хрватски”. (Још хрватски филолог В. Јагић, залажући се наводно за језичко јединство, пише нека се језик на истоку зове српски, а на западу хрватски.) Заправо, било би јако корисно објективно истражити југословенски филолошки период, али је то још увек нереално очекивати од Срба док у њих и дан-данас има редакција филолошких часописа чијим је уредницима близак термин српскохрватски, чији уредници интервенишу у деловима ауторовог текста у којима се пише о идеолошкој позадини тадашње филологије, или једноставно такве прилоге одбијају без образложења и ауторовог увида у рецензију. Зато, ако желе да наставе на стабилним филолошким основама, Срби ће се морати вратити својим класицима, пре свега Караџићу и његовим непосредним следбеницима. Биће лакше када међу Србима буде било општепознато, па и општеприхваћено (и када то уђе и у њихове граматике), да се својом реформом Караџић није желео приближити Хрватима колико својима (пре свега Србима католицима), када се буде отворено истицало да је лингвоним „српскохрватски” неспојив с Караџићевим учењем и, штавише, њему супротстављен, када се термин „српски народни језик” у србистичкој науци буде односио на свеукупност тзв. штокавице, итд.

Новосадски договор био је, тако, тек израз лажног српско-хрватског политичког јединства и националне равноправности, што симболички најбоље представља чињеница да је оригинални текст Договора, који пропагира равноправност ћирилице и латинице (т. 3), откуцан латиницом. (Занимљиво је да је један други „договор”, који су Срби и „илирци” створили у Бечу, 1850. год., такође исписан латиницом.) Иза одлука Договора крило се нешто сасвим супротно, тежња да се из српске лингвистичке базе почне издвајати хрватски књижевни језик у свом званичном именовању. Зато хрватски филолог Љ. Јонке већ 1955/56. год., бранећи наводно Договор, пише о „језику хрватске” и „језику српске” књижевности, те „природном праву књижевног језика” итд. (Додуше, тако нешто је југословенска комунистичка клика обећала спровести већ током рата, али се вероватно због снаге српског елемента у Хрватској од тога било одустало.) То ће бити и једна од главних назнака будућих политичких спорова, што ће се напокон завршити распадом Брозове Југославије, за коју се не може рећи да њена врхушка није знала за извесност тога краха, а можда се не може рећи ни да га није планирала. Зато, управо након распада СФРЈ, Павле Ивић, највећи српски лингвиста друге половине ХХ столећа, чији је рад у основи остао на линији континуитета с караџићевском филолошком парадигмом, потцртаће да је српски књижевни језик по свом пореклу заиста српски, док хрватски по већини својих карактеристика није у вези ни с хрватским дијалектима ни са старијом хрватском књижевном традицијом. Мислим да ову Ивићеву поруку није тако тешко разумети.

ПРИРЕДИЛА: Јелена Лукић,
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор: Српски легат