• У склопу „Митровданских сусрета“  представљен је роман Слободана Мандића „Очев нови мандат“ (издање „Агоре“ и зрењанинске Библиотеке), недавни добитник овогодишње Награде „Данко Поповић“, за најбољу књигу прозе у 2016. години.

– Слободан Мандић из Сутјеске први је писац с нашег подручја који је већ деценијама присутан у књижевности; аутор је шест романа, три књиге приповедака, збирке есеја, и шест књига из области публицистике, превођен је на немачки и румунски, заступљен у зборницима и антологијама, његове књиге су биле и у најужем избору за висока признања – напоменула је Бранислава Рудан.
– Ипак, Мандић у нашој средини није довољно познат као писац, већ више као дугогодишњи новинар. Ово није прилика да се питамо зашто, можда је део одговора у ненаметљивости и повучености аутора, или у ономе што је  Ђорђо Сладоје, у песми „Сарча“ посвећеној Слободану Мандићу, назначио стиховима:

„У засенку у швапској кући
међу липама тихујући
изван кружока и цехова…“

Но, верујем да ће и вечерашња промоција допринети да се проза Слободана Мандића приближи нашим суграђанима, као што већ јесте блиска нама који је одавно познајемо. У томе ће нам помоћи наши уважени гости, књижевници и универзитетски професори из Београда, проф. др Марко Недић, проф. др Јован Делић и проф. др Александар Јовановић, којима захваљујемо што су, упркос својој заузетости, нашли времена да се одазову нашем позиву, и својим учешћем увеличају наше „Митровданске сусрете“.

Образлажући одлуку жирија поменуте награде, проф. др Јован Делић је као његов председник између осталог рекао:

– Слободан Мандић је од ријетког соја писаца. С десет објављених књига и несумњивим даром приповиједања успио је да остане мало познат; сада је у озбиљној опасности да буде извучен из своје скривености. Овај његов роман није само књига о одрастању него и о оцу и једном времену, о лудилу једног доба; књига о једном неповратно несталом а стално живом свијету.

Истовремено, ово је и роман о причи и причању, о приповједачима и о Духу приче, настао из увјерења да је прича вјечна и способна да сабере и утегне оно што вријеме односи и растаче: даје смисао хаосу свакодневице. Прича о смрти а у славу живота. Као Дух приче, отац је извориште драгоцјеног хумора, и инспиратор језика: који овај писац изванредно осјећа.

Проф. др Марко Недић указао је на важно место овог романа у најзначајнијем току српске књижевности – поетској прози, док је проф. др Александар Јовановић говорио о културолошком слоју књиге, и о стању савремене књижевне критике, која у овом веку није приметила низ вредних књига, међу којима је и Мандићева. О овом роману говорио је и суиздавач Милан Бјелогрлић.

                                                                                                                                       Б. Рудан