• Писано свједочанство о изградњи Храма Св. Петра Зимоњића у Данићима код Гацка, задужбине прота Рада Зеленовића, забиљежено је у књизи  Милоша Марковића и Коче Говедарице, која је представљена публици у Београду 26.децембра у Клубу књижевника, у организацији Завичајног удружења “Клуб Гачана”.

О књизи “Храм Светог Петра Зимоњића у Данићима код Гацка – задужбина прота Рада Зеленовића” говорили су предсједник “Клуба Гачана” Светозар Црногорац, у име издавача “Свет књиге” обратио се Стево Ћосовић, затим аутор дијела текстова у књизи Божидар Глоговац, рецезентиња књиге Радмила Поповић и аутор Милош Марковић.

Како је на почетку истакао Светозар Црногорац у књизи је записано је доста о добрим људима, понајвише о једном, проту Раду Зеленовићу, о задужбинарству, о сузама његове мајке Ђурђе, о прећутаној трагедији њене браће и родбине, заправо о прећутаним трагедијама многих породица.

“Посебна вриједност ове књиге су сјајни Милошеви  текстови о војводи Богдану Зимоњићу и његовом сину Светом Петру Зимоњићу, националним и духовним вођама херцеговачких Срба у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог вијека, а велики допринос су дали текстови пјесника Божидара Глоговца, Коче Говедарице, Жарка Бољановића уз сјајну рецензију Радмиле Поповић”, рекао је Црногорац који и сам потиче из непосредне близине села Данића у Гацку.

Говорећи о Храму Светог Петра Зимоњића рекао је да је данас то храм са богатом националном библиотеком, најбољом музејском поставком старих предмета из завичаја, простором за духовнике и Владику, и прије свега честитим мјештанима постао култно мјесто у Гацку.

“Ту са великим задовољством доводимо све угледне  људе, укључујући академике из Србије, Републике Српске и из православног окружења приликом научног скупа историчара ,,Владимир Ћоровић “ и у другим приликама,  а људи нас тамо још боље дочекују. Не вјерујем да има књига из Херцеговине, која није тамо промовисана”, навео је Црногорац сјећајући се прота Рада који је иначе био вишедеценијски члан гатачког удружења и један од важних стубова удружења.

“Он такав какав јесте: стабилан, отресит, рјечит, частан и честит, понекад помало и задрт, као ми сви горштаци, давао је тон нашој организацији. Кад ми превише загријемо и запјенимо он би нас мало пуштао, а онда свештеничким ријечима доводио у ред”, закључио је Црногорац.

У име издавача “Свет књиге” Стево Ћосовић је рекао да вјерује да ће ова књига, о цркви којом је честити прота Раде Зеленовић украсио свој гатачки завичај, исто тако достојно красити кућне библиотеке многих.

Пјесник Божидар Глоговац који је аутор текстова у књизи, такође је био лични пријатељ почившега Рада Зеленовића,  па је своје излагање углавном и посветио њему говорећи о његовом животу и раду.

“Када је јуна мјесеца 41. од стране Усташа звијерски побијена његова ујчевинс- Бољановићи, Раду је било 6 година. Тада су се у складиште његових сјећања дубоко смјестиле скупе и сакривене сузе своје мајке Ђурђе- и те ће се сузе слијевати у његово срце до посљедње животне уре, и оне ће судбински одредити смисао његовог битисања све док нису, како је надахнуто написала резенткиња, наша дивна Гачанка Радмила Поповић, постале камен темељац цркви коју је посветио Светом Петру Зимоњићу”, уз сјећање на страдалу ујчевину, говорио је Глоговац наводећи да је прота Раде у 23-ој години постављен за пароха у Љубомиру 1957.године у вријеме “ агресивног комунизма и наопаке идеологије”.

“Круна његовог живота и рада је оваплоћена у задужбинарству. Српска црква је по својим канонима била дужна да Раду Зеленовићу додијели Орден Светог Саве. То се није десило. Можда ова књига допринесе да се исправи та неправда и постхумно му додијели овај Орден”, поручиo је Глоговац.

Рецезенткиња књиге Радмила Поповић изразила је дивљење према проту Раду који је, како је рекла, знао да хришћанском љубављу, високим поштовањем, својом мишљу и срцем повеже садашње  и прошле генерације.

“Он је за своју трајну и никад не прекинуту жељу оставио спомен храм у Данићима, а ми данас откривамо још један споменик, а то је споменик ријечи, књига Храм Светог Петра Зимоњића. То је књига писана не ријечима, већ љубављу, успоменама, сјећањима, високим поштовањем Радових пријатеља, познаника и поштовалаца, а Милош Марковић је најзначајније име које је градило ову књигу”, рекла је Радмила Поповић истичући да је поносна што спада у потомке славне породице Бољановић који су ујчевина, не само прота Рада, него и њене мајке.

Аутор Милош Марковић нагласио је да ова књига нема ауторски карактер.

“Она је, рекао бих, написала саму себе. Ми који смо радили на томе да се суштинска сазнања о настанку храма-задужбине, о проту Раду Зеленовићу, сачувају од заборава, ми смо, уствари, само зебиљежили оно што су ствари, догађаји, личности и њихово вријеме, већ убједљиво рекли о себи самима и што људи из тога краја већ знају. На нама је била одговорност да одаберемо садржаје, да их што смисленије систематизујемо, да прикупимо најважније податке о градњи храма, о задужбинару Раду Зеленовићу и онима без којих овога храма можда не би ни било. Наравно, нужна су била и нека објашњења, нека везивна ткива која ће цијелу причу довести до њене  суштине, до храма, његовог значаја, значења и његове кратке предисторије”, навео је Марковић додајући да данас, у ово вријеме често чујемо једну “бесмислену, наказну паролу, једну планетарну заповест, ако не и пријетњу: Заборавите прошлост, не враћајте се у мрачну прошлост, гледајте само у будућност!

На такву апсурдност, ја пријатељима за које мислим да ће ме разумјети, кажем  – наша прошлост, од Косова до дана данашњег, то је наша увек актуелна и жива савременост! Без своје прошлости, без памћења своје историје, ми бисмо били једна  безоблична маса без идентитета, без вјере, без националитета. Замислите да је неким чудом прота Раде Зеленовић заборавио своје дјетињство, заборавио трагедију своје ујчевине, мученичку смрт мајчина два брата и њихово осморо дјеце, које су муслимани, усташе из злогласне Фазлагић куле, 24. јуна  1941. побацали у јаму?! Поред 14 Бољановића, Радове ујчевине, у јаму су тада бачене још три скоро комплетне српске породице које су ту живјеле”, подсјетио је Марковић причајући и о времену у коме је прота Раде радио као свештеник.

“ Било је то вријеме када је партија и њена власт убијала Бога у људима, када је над свештенством спровођен један титовски партијски џихад, када је наша црква била обезглављена, јер је прије тога убијено стотине и стотине свештеника и уништено стотине храмова. Али никакве  муке и тешкоће нису могле спријечити нашег Рада да врши своју часну улогу, да настоји очовјечити нашег човјека, вратити га својој људској, светосавској суштини, из које га је партија изгонила. А када су дошла времена и прилике, Раде је почео да остварује своју идеју о подизању спомен-храма”, испричао је Марковић откривајући шта се све може у књизи прочитати.

“ Можда данас Данића и Постог поља, одвајкада српских села, не би ни било, да није било војводе Богдана Зимоњића који је та села откупио од турског моћника, бега Тановића. Томе су несебично и обилато припомогли скоро сви Гачани. Нема потребе да говорим ко је и шта је био војвода Богдан Зимоњић, а Богданов син Јован, односно Свети Петар Зимоњић, спада у најзначајније и најтрагичније личности  у историји наше цркве. О њима, можда најпознатијем оцу и сину у Херцеговини, налази се више података и у овој књизи”, подвукао је Марковић уз напомену да књига садржи све битне моменте о грађењу Храма, имена појединаца који су помагали на било који начин, затим пјесме више пјесника о Храму и проту Раду, бесједе више црквених великодостојника и богату фото-документацију.

“Концепцију и садржај књиге суштински је одредио, у посљедњој години живота, сам прота Раде”, завршио је аутор Милош Марковић који је био дугогодишњи новинар РТС- а.

Весна Вуковић