Добровољним радом и личним средствима, без ичије помоћи са стране, Срби из Бијеле код Коњица 1964. изградише капелу у сеоском гробљу. Прва такве врсте у коњичкој парохији. Акцију је водио Ђуро Јаковљевић, председник Одбора за изградњу. Четири године пре тога, такође је водио акцију око ограђивања гробља. Капелу Свете недеље освештао је владика Дабро-босански и Захумско –херцеговачки Владислав.
БИЈЕЛА, 1964 КАПЕЛА – 2006 ЦРКВА
Био је то први споменик Србима из села страдалим у рату 1941 -1945. посебно онима које су усташе убиле за Видовдан и Илиндан 1941 године. Договорили се да служба буде, у прву недељу после Илиндана, сећајући се да је 1941. за месец дана отерано 25 Срба а 19 убијено и бачено у јаме од Иван планине до Јадовна.
Петнаест година, после капеле, 1979, Чедо Јаковљевић, самоинцијативно, уз сагласност одборника села, аутора овог текста, и помоћ Ристе Драгића, је засадио бориће око гробља. После двадесет година нарасли су велики, њихове жиле почеле ,,подизати“ споменике. Исекли су их Срби из села, али нису морали баш сваки, могли су неки оставити и за успомену.
9. август 1964. После освештања Капеле, ручак за владику Владислава и госте, на Пилани поред ријечице Бијеле. Међу угледним Србима из свих села су католички фратар и познати хоџа Мухамед Софо. На слици стоје, лево Ђуро Јаковљевић иза владике Владислава и Драго Вулић ..
Пред авионско снимање и катастарски премјер земљишта у општини, у марту 1982. године водила се акција да се гробље обележи и огради јер је стара ограда дотрајала. Акцију је водио Перо Вулић, у Одбору су била по двојица представника из сваког засеока. У склопу акције ,,обиљежавања“ терена, обележен је и простор око старе српске цркве из 12. века чије су темеље истраживали археолози из Земаљског музеја у Сарајеву. Тада, нико од старих Муслимана, комшија, који су имали своје гробље близу, није се побунио. Припрему за авионско снимање терена у селу водила је Месна заједница, а аутор овог текста је био делегат (одборник) у Скупштини општине и председник Месне конференције Социјалистичког савеза за три села: Горња Бијела Младешковићи и Јошаница.
За време грађанског рата у БиХ, 1994. Срби из села се иселише. Десетак година касније доброчинством и великим залагањем породице Грађић, саграђена је нова црква на темељеима старе капеле. Посвећена је Светој Великомученици Недјељи и освештана служењем Његовог Преосвештенства Епархијског Архијереја Господина Григорија, уз саслужење надлежног пароха јереја Страхиње Јањића и ђакона Младена Жуловића у августу 2006.г.
Капела је порушена, али не уградише ни један камен из ње у зид нове цркве, што је вековни српски и црквени обичај. И не само то нема никавог писаног белега, плоче, на којој пише да је ту постојала капела, саграђена 1964, затим, ко је водио акцију и освештао богомољу. Ред је био да се стави које је двоје деце прво крштено у капели. Да је реда тако би требало да буде. Тако, многи гости и млађе генерације не знају да је постојала капела. Јер што се није записало није се ни догодило. Српска посла, све се заборавља и почиње ,,од мене“ Да посетимо, гробља су данас постала отворена књига о неком крају, из којих се најбоље и најтачније може сазнати ко је ту све живео. Она показује богаство живота, по оној народној, ако хоћеш да видиш како народ живи у селу погледај му пут, или ако хоћеш да упознаш културу у селу отиђи на гробље.
А што се тиче Ћуре Јаковљевић, водио је многе акције: 1952. на копању (обележавању) планинарских стаза, од Млака из Бијеле, преко Борашнице до Црног поља, Сивадије и Језерца, 1956 у Обору за електрификацију села, после водио акцију за ограђивање гробља и иградњу капеле.
Да подсетио пре рата за време Краљевне Југославије, завршио основну школу с одличним успехом. Отац Лука хтео га у војну академију, али не дадоше браћа му ,,Ако оде на школе дијелимо се! јер су још увек живели у задрузи, заједничком домаћинству од 36 чланова, а градили Пилану у селу. Тада је 12 одраслих мушкараца свако јутро излазило из једне куће на посао. Ђуро је био соколаш у соколској чети у Бијелој, пред сами рат примљен на железницу. Али се зарати.
У току рата с осталим рођацима и Србима из села, устаник, партизан, па од 1942 у четницима. Познато је да је при крају рата био и командир, али исто тако у то ратно доба, у кућу је примио тројицу партизна и једног Италијана. Двојица су ушли као партизани изашли као четници. Бошко Шкулетић из Пљеваља 1942. био брац 3. санџачке бригаде, погинуо 1945. као четник у свом крају. Обрад Бједов из Книна, борац 2. далматинске партизанске бригаде, после Сутјеске јуна 1943 дошао у Ђурину кућу и остао до краја рата. Заједно са десетак момака из села предали се ОЗН-и на дан избора 11.11.1945. Да су се дан раније предали били би амнестирани. Обрад је депортован у Книн а Ђуро у мостарску ,,Ћеловину“ Осуђен на три године због учешћа у ,,непријатељским“ формацијама. Слепи партизан Никола Жакула, из Лике, борац 2. личке ударне бригаде, после Неретве,1943. две године је провео у селу. Често је долазио у Ђурину кућу да се са Обрадом подсети на дане проведене у партизанима. Никола је крај рата дочекао у селу.
После изаска из затвора нове власти Ђури понудише посао службеника у Пошти. Одбио је и вративши се у село и земљорадњи. Први је селу 1958. направио велику кућу са шест соба и трокрилним прозорима…
Споменик поред Цркве, Ђуро, прва супруга Стана, рођена Калем и брат Мирко.
Изненада је преминуо, пет година после освештање капела, на данашњи дан, 7. августа 1969. у шезедесетој години. Сахрањен је поред капеле, а петорица синова подигоше му један од најлешпших споменика у гробљу. Био је цењен код комшија Хрвата и Муслимана, зато су га бирали у мировно веће у селу. Да мири посвађане људе. И заслужио је … Умро је као члан Црквеног одбора коњичке епархије а опело су служили свештеници Момчило Говедарица и Богдан Шешлија. Поред петорице синова потомци су му десеторо унучади и 18 праунучади.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
