По бројним улогама љубитељима седме умјетности веома је добро познат Дејан Стојаковић, глумац кога је подарила Банија. Рођен је у Сиску 1980. године. И он је са сународницима дијелио судбину 1995. године и био тада један од крајишких тинејџера који су се нашли у избјегличкој колони. Игра судбине га је водила по свим српским крајевима. Факултет умјетности – драмски смјер завршио је у Приштини у класи професора Милана Плећаша. Дуга је листа његових улога у позоришним представама, филму и ТВ серијама. У разговору за Српско коло говори о свом завичају и поријеклу. Објашњава зашто је за њега улога Митра у филму Олуја била посебно инспиративна и због чега је актуелна монодрама о Сави Мркаљу, првом реформатору ћирилице, за њега један од најкомплекснијих глумачких задатака.

• Били сте дјечак тинејџер у вријеме хрватске злочиначке акције Олуја. Каква су Ваша сјећања на тај дан?

– Да, скоро мјесец дана је фалило да напуним 15 година. Био сам у колони, али ми нисмо ишли Петровачком цестом, већ трасом Костајница, Нови Град, Приједор, Бањалука… Сјећања су и даље свјежа, пуна емоција, као да се јуче десило и мислим да ће тако бити док сам жив. Сјећам се сваког минута док нисмо стигли у Београд. Много ствари се десило прије самог поласка… али добро памтим да сам ушао у моју собу, узео ранац и торбу, кренуо и опет се вратио да нисам можда нешто заборавио… Стајао сам пар минута на вратима гледајући по соби – тај осјећај никад нећу заборавити.

• Доласком у Београд кренули сте у средњу школу?

– Уписао сам средњу графичку школу која је нама тад била представљена као једино рјешење. Вјерујем да су други уписивали и друге школе, али ја нисам хтио ову. Међутим, другог рјешења није било, осим ако ниси имао дебелу везу. У школи је било ситних провокација, али то је период кад у глави другачије размишљамо и схватамо ствари. Стекао сам дивне другаре и мени је био лијеп тај период школовања коју су обиљежила ратна стања и санкције. У прву годину средње школе сам кренуо када се један рат завршио, а завршио када је кренуло бомбардовање Србије.

• Ваша интересовања су занимљива. По завршетку средње школе догурали сте до апсолвента на Шумарском факултету, на крају сте се опредијелили за глуму. Како је до тога дошло?

– Тешко је то објаснити. Мало је фалило да упишем ветерину. Не знам, једноставно сплет околности, борба за живот, долазак из мале средине у велику. Када смо избјегли, били смо у једном стану, нас три породице код татиног ујака и ујне. Њима смо неизмјерно захвални за све. Пошто нас је било превише у једном моменту, добио сам позив од кумова, наше старо кумство, да будем код њих у кући, да имам мир за учење. Тада сам сваки слободан тренутак проводио у биоскопу и позоришту. То је био мој неки бијег од свега. Некад сам знао послије школе поћи у биоскоп, а онда из биоскопа право у позориште. И тако данима. Ту се јавила жеља, али не и како да то буде реализовано. Увијек сам у друштву био онај што држи позитивну и добру атмосферу, па онда крене подршка од свих, ти треба да будеш глумац. Захвалан сам родитељима на огромној снази коју су улагали да нам помогну кроз школовање, али они за умјетнички свијет нису имали разумијевање. Мајка се више противила, док је отац прећутно одобравао. Сестра и ја смо рано почели да радимо и да имамо, како кажу, свој динар… док сам студирао шумарство, ја сам ишао и на посао. За то вријеме то је била сасвим пристојна зарада. Прво сам кренуо у један драмски студио у Божидарцу који је држао Владимир Путник. Пар мјесеци сам ишао и онда уписујем глуму и напуштам шумарство и посао.

• Једном приликом сте изјавили да Вам је улога Саве Мркаља у монодрами коју тренутно играте можда још потреснија? Зашто?

– Јесте. Сава Мркаљ је био реформатор српске ћирилице. Ерудита, филолог и пјесник. Његова тужна судбина је нешто што ме је заиста дирнуло дубоко. Шта је све у животу прошао и како је на крају завршио. Заборављен и остављен од свих. Послије смрти његово тијело није имао ко да преузме и он је сахрањен у масовну гробницу. На том мјесту је фудбалски терен. Данас већина људи не зна ко је заправо Сава Мркаљ и шта је урадио. Професор др. Душан Иванић, иначе Личанин, је једном на предавању рекао, „Сава Мркаљ је патник”. Ово је моја прва монодрама и ја ништа теже нисам имао до сада као глумачки задатак. Морам да се захвалим Тики Станићу што је мене позвао и понудио да урадим монодраму Слушај како говорим – Сава Мркаљ. Текст је написала проф. др Гордана Илић Марковић, а режирао Душко Ашковић. Морам да истакнем да највећу промоцију лика и дјела Саве Мркаља чини магистар Светозар Данчуо који је родом такође из Сјеничака.

• Можете ли нам нешто више рећи о поријеклу Ваше породице? Да ли сте у сродству са славним презимењацима кошаркашем Предрагом или пјевачицом Јадранком?

– Захваљујући сплетом чудних околности јавио ми се наш дивни Банијац, историчар Петар Демић родом из Горњег Класнића. Петар се бави историјом Баније у XVIII вијеку и син је нашег књижевника и публицисте Мирка Демића. Кроз разговор смо дошли до тога да бих ја волио да знам одакле смо и колико већ Стојаковићи живе у Доњем Храстовцу. Да није било тих мојих предака, не би било и нас данас. Он је за неких мјесец дана доста материјала пронашао и урадио како бих ја више знао. Само презиме Стојаковић спада у ред чешћих банијских презимена, па самим и тим постоји више несродних огранака Стојаковића на Банији. Моји Стојаковићи прослављају Ђурђевдан и потичу из села Доњи Храстовац, у коме су присутни барем од 18. вијека. По свему судећи, моји Стојаковићи су, као и већина банијских племена, родова и породица, на Банију прешли из Поткозарја. Колико ја знам са славним презимењацима нисам род, можда би то требао још мало истражити, али свакако прија када такве личности носе презиме Стојаковић.

• Колико је тешко направити каријеру у Србији међу толиким бројем надарених глумаца?

– Играо сам у доста ТВ серија и филмова и драго ми је да сам био дио квалитетних ствари које су се радиле код нас. Много је талентованих колега који још увијек нису добили прилику да покажу колико знају и могу. Свакако да је тешко у земљи која није велика, а пуна талентованих младих људи који чекају своју шансу. Захвалан сам за сваку пружену прилику коју сам добио и нисам од оних који питају, моле и вуку за рукав. За све ово вријеме професионалног рада, само за један пројекат сам путем поруке питао да ли ће бити кастинг, гдје бих могао да покажем да ли сам или нисам добар за улогу јер ми је било стало да будем дио тога пошто сам то и животно прошао.

• Шта је за Вас Банија и какве емоције у Вама буди родни град Сисак?

– Скоро сам прошао Банијом. Пуста је, али опет је посебна у тој својој тишини. Обишао сам гробља, запалио свијеће. Без обзира што више живим овдје, него што сам тамо, али Банија је за мене моје родно мјесто. Дјетињство проведено на Банији је нешто посебно. Слушао сам давно једног филозофа из Јапана, који је рекао: „Човјек када напусти родно мјесто и како стари, све више је жедан воде са свог извора!” Ја сам сваког дана све више и више жедан и жељан воде са мог бунара. Рођен сам у Сиску, граду у којем сам пар пута недјељно одлазио, али моје емоције су у Доњем Храстовцу и то је нешто што сада чини микс туге и среће. Селу које се налази у близини Сиска, Петриње, Костајнице и Дубице. Село које је било пуно дивних радних и поштених људи.

Трифко Ћоровић / Српско коло, број 102.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.