Пише: Предраг Савић, члан Правног Савјета ИН4С

„Уста су пуна невоље, али нема шта да се гризе!“

Ова изрека најбоље одсликава актуелну, најтежу могућу уставно-правну и политичку кризу у Црној Гори. Постојећи црногорски Устав из 2007. године је болно шупаљ и недоречен, писан само са једном кратковидом идејом – да један  парламент „рађа једну владу“! Све остале могућности црногрски уставописци су занемарили и скроз сметнули с ума! Они  као  да никада  нису читали ниједан други темељни акт  државног устројства, који има највећу правну снагу! Оставили тако силне  уставне рупе. Чак је и црногорски Устав из 1905. године имао више одредби  о надлежности Скупштине и  уопште о политичком уређењу од важећег Устава!  Постојећи Устава може се  по  недоречености и  правним празнинама , када је у питању законодавна  власт, једино упоређивати са  Уставом Народне Републике Црне Горе из 1946. године, усвојеним 1946. године у доба револуционарне правде.

Тумачити  одредбе о именовању мандатара за састав Владе Црне Горе, о распуштању Скупштине и скрећењу мандата посланицима, је врашки незахвално, јер нема ни посебних закона о Скуптштини и Влади. Уставописци и посланици који су изгласали позитивни Устав, показали су се као кратковиди и неспособни да предвиде лако предвидиве ситуације! Цела држава је устројена на уставним одредбама о уређењу власти које су попут врбовог клина, потпуно аутистичне…  Црна Гора претендује да се сврста у ред савремених демократија и да прати токове европске уставности, а долази у ситауацији да нико не зна шта су тренутна овлашћења апсолутистичког владара Црне Горе Мила Ђукановића, под условом да не добије „квалификовани“ предлог за мандатара, потписан од 41 посланика.

На основу одредбе из члана 95. став 5.  Устава Црне Горе, јасно је само да предсједник Црне Горе има надлежност да  Скупштини  предложи мандатара.  У ставу 1. члана 103. Устава Црне Горе је истакнуто да „Предсједник  Црне Горе  предлаже мандатара у року од 30 дана од дана конституисања Скупштине.“

Да ли се ова одреба може применити на правну ситуацију када је изгласано неповерење Влади? Не постоји ниједно могуће и прихватљиво тумачење које би омогућило такву примену „рока од 30 дана од момента конститусиања Скупштине“. Правно значење поменуте норме указује да се иста односи на једну, тачно и конкретно предвиђену ситуацију везану за конституисање Скупштине. Везано тумачење указује да поменута норма има једно једино значење. До истог закључка  се долази када се примене и субјективно,  статичко и еволуционистичко тумачење.  Неки би могли да помисле,  да би се могло применити логичко тумачење, уз помоћ аналогије. И то је врло дискутабилно и  тешко опрaвдано с обзиром, на ratio legis поменуте норме.  Ту не помаже ни системско тумачење,  па отуда закључак да се  обавеза предсједника Црне Горе из . члана 103 став 1  Устава Црне Горе не може  применити после изгласавања неповерења 43 Влади.

Озбиљне дилеме и препреке везане  су и за примену одредбе о распуштању Скупштине и члана 92 Устава Црне Горе, која предвиђа:

„Скупштина се распушта, ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара.

Ако Скупштина дуже вријеме не обавља надлежности утврђене Уставом, Влада може, пошто саслуша мишљење предсједника Скупштине и предсједника клубова посланика у Скупштини, распустити Скупштину.

Скупштина се распушта указом предсједника Црне Горе.Скупштина се не може распустити за вријеме ратног или ванредног стања, ако је покренут поступак гласања о неповјерењу Влади, као ни у прва три мјесеца од конституисања и три мјесеца прије истека мандата.

Предсједник Црне Горе расписује изборе првог наредног дана по распуштању Скупштине.“

Скромно  мишљење потписника ових редова је,- да се одредба из става 1. цитираног члана 92. Устава Црне Горе  може применити само у правној ситуацији када је Предсједник први пут предложио мандатара и то року од 90 дана од тог предлога. Дакле, примена ове одредбе имала би смисла само приликом избора 42. Владе Црне Горе, јер тада је први пут предложен мандатар. Не видим могућност да се ова одредба  примени у случају  када се по трећи пут  предлаже мандатар.

Једино уставно правно решење које  би могло да се у датој  ситуацији примени, уколико  представници победичке, старе коалиције, не сваладају сујете и због ситних  партијских интереса не постигну договор о 44. Влади, налази се у члану 84 , Устава Црне Горе. Те  норме прописују  престанак мандата на следећи начин:

„Мандат Скупштине траје четири године.

Скупштини може престати мандат прије времена на које је изабрана распуштањем или скраћењем мандата Скупштине.

Ако мандат Скупштине истиче за вријеме ратног или ванредног стања, мандат јој се продужава најдуже 90 дана по престанку околности које су изазвале то стање.

На предлог предсједника Црне Горе, Владе или најмање 25 посланика, Скупштина може скратити мандат“

Да би се применила ова одреба  потребно је да предсједник Црне Горе или 25 посланика поднесу иницијативу за скраћење мандата. За усвајање те иницијате потребно је да  гласа 41 посланик .

Влада у техничком мандату нема право да тражи распуштање Скупштине!

Неком чудном уставно правном праксом, измењено је  уставно правило да једна Скупштина „рађа“ једну Владу,  па је сада најпожељније и најцелисходније, у духу  парламентарне демократије, да се  постигне договор о формирању 44. владе. У супротном једино нема дилеме о примени уставне одредбе о скраћивању мандата посланицима. Све друго води у продубљивање уставне и политичке  кризе и производи правну несигурност и  тоталну демократску неизвеност!