• Од потпуног незнања до заслуженог мјеста у идентитету једног народа, како видимо на путу Пребиловаца, који још није готов, пуно је препрека. Супротно томе, од заслуженог мјеста у култури сјећања до неадекватне и неодговорне употребе снаге Пребиловаца и нестручног рада, мала је удаљеност.

Нема ни значајнијег мјеста ни веће одговорности него отворити изложбу „Пребиловци“ у Пребиловцима. Она, излагањем на овом мјесту, добија своју велику и кључну допуну у облику самих ових људи, самих ових гробова, светих моштију и овог светог Храма Христовог Васкрсења. Попут оне теорије да миг крила лептира на једном крају универзума изазива оркан на другм крају, чврсто сам увјерен да је 6. августа 1941. године на другом крају васионе угашена једна читава галаксија звијезда, читав један космос, а да је људски род потонуо у нову празнину у крвавом 20. вијеку. У вези са тим не могу разумјети човјека који може и жели оправдати оних 300 дјечијих лобања нађених у Шурманачкој јами. Не могу, не желим и нећу. Исто тако не желим разумјети оног који каже да је успомена на нашу жртву и жеља да се те кости изваде, осунчају и достојно сахране била ретроградна и осветничка, а не људска и божија. Дужни томе и дужни уништењу храма 1992. године ових дана враћамо, сви заједно, достојанство не само нашим жртвама мученицима, него и читавом човјечанству.
Слушам ових дана како напокон заслужена медијска пажња Пребиловаца добија разне правце. Кажу неки како Пребиловци требају бити српски Јад Вашем. Не, Пребиловци треба да буду српски и Пребиловци човјечанства. Они нашим односом, који тек морамо изградити, требају бити јединствени и неупоредиви. А кад смо већ код свијетлог примјера Јад Вашема и примјера јеврејског страдања онда од тог великог народа, који као нико цијени своје жртве, требамо научити да је рад на изучавању и обиљежавању страдања сталан и непрекидан, а да временска удаљеност од неког догађаја не значи смањење тога рада. Јер, како каже у филму о Косову, какви будемо сутра бићемо довијека. Али то сутра није само сутрашњи величанствени 8. август у Пребиловцима 2015. године. То сутра је оно што ћемо урадити сваки нови дан за сјећање на наше жртве Пребиловаца, али и Гаравица, Јасеновца, Јадовна, Дракулића,… И само таквим приступом можемо се можда оправдати пред вјечношћу за нерад и небригу коју смо као народ по том питању, из овог или оног разлога, имали у деценијама које су иза нас. Неслога, подјеле, неправде, нерад и свјетска титула у дисциплини оправдавања и тражења криваца свугдје осим у нама самима, како појединцима тако и у колективитету, појаве су које у култури сјећања, односно несјећања, нису нам донијеле ништа добро. Одговорност и рад на свим пољима су оно што нам свима треба. Да бисмо били добри Срби достојни предака прво морамо бити добри, вриједни, поштени људи, па онда све остало.

Васкрс Пребиловаца и нека нова настојања на овим пољима и постепени мали кораци у свему, који се дешавају задњих мјесеци, морају нам бити само подстрек. Стали смо сви недавно на минут и уз сирене и црквена звона по први пут онако достојно ућутали пред злочином етничког чишћења Срба у Хрватској. Стали смо пред жртвама прогнаним од оног истог зла као што је била НДХ 1941. године и показали, надам се, да смо установили један ритуал ког ћемо се држати. Међутим, ритуали нас не смију оправдати за понављање нерада и небриге, напротив, они нам не смију замијенити рад.
Као неко ко се покушава бавити историјом Одбрамбено-отаџбинског рата знам да су свете мошти Мученика Пребиловачких и Доњохерцеговачких сачувале, својим значењем и буђењем свијести, биолошки опстанак Срба из долине Неретве, али и читаве РС. У њеним су темељима, поред костију оних који је изградише, уграђене и ове свете мошти као и оне из Ливањског поља, љубињских јама, али и оне које још леже по јамама знаним и незнаним од Доње Градине, па надаље… И као што су оне имале такав значај јуче, тако овај свети храм и ове поново васкрсле мошти морају бити чувари нашега сутра. Само преко њих разумјећемо себе, ко смо и гдје смо и куда идемо. Пребиловци, појам у читавој својој метафизичкој снази, морају постати појам који ће нас упитати какав је то наш однос према територијама које нису у саставу Србије и Републике Српске. Какав је то наш однос према нашим људима који тамо живе, да ли смо их се одрекли, не у оном политичком, територијалном смислу него у суштинском смислу? Осим градње овог светог и пресветог мјеста, храма и великог рада у оквиру наше једине праве институције СПЦ, само однос нас свих према људима који данас живе у Пребиловцима слика је нашег односа према оном што Пребиловци значе.
Данас када су Пребиловци мјесто које напокон добија дио заслужене пажње, они не смију постати мјесто за сликање и свратиште на путу за море. Они морају бити наше сабиралиште. И да нас догодине буде више него сутра. Од потпуног незнања до заслуженог мјеста у идентитету једног народа, како видимо на путу Пребиловаца, који још није готов, пуно је препрека. Супротно томе, од заслуженог мјеста у култури сјећања до неадекватне и неодговорне употребе снаге Пребиловаца и нестручног рада, мала је удаљеност. Видјећете се, доћи ће многи сада… Морамо пазити у свему што се ради око Пребиловаца.

Изложба ,,Пребиловци“ настала је, прије свега, уз материјале које је вриједно сакупило СНД Пребиловци на челу са Миленком Јахуром. Он је био стручни консултант и контролор сваке фактографске чињенице која је наведена и које су све заједно као материјали сложени по одређеним критеријумима и правилима струке од стране колеге Драгослава Илића и моје маленкости. Све то рађено је уз стручну помоћ доц. др Горана Латиновића, али и свих оних који су, на било који начин, њој допринијли. Ова изложба је само покушај да тај жељени исправан однос према Пребиловцима преточимо, са свим њенима манама или недостацима, у оно што видимо вечерас овдје. Надамо се да ће свака сљедећа бити боља и успјешнија.

Поводом отварања изложбе Пребиловци
У Пребиловцима 07.08.2015. године

Предраг Лозо
Предсједник Удружења историчара
„Др Милан Васић“ Бања Лука