• Од првог дана моје сарадње са Слободном Херцеговином прихваћен сам као свој међу својима. И тако је остало до данас.

14. фебруара ове године, на славу Светог Трифуна, мог крсног заштитника, навршило се мојих двије године братске и најкоректније могуће сарадње са гласником ћириличне Херцеговине.  Пет година СХ доживљавам као један успјешно положен испит за све нас којима није потребна само гола информација већ и достојанство народног и културног препознавања, цивилизацијски код као преносник Духа.

Замислите, источна Херцеговина (онај мали остатак Херцеговине у Републици Српској) скоро да је била остала без ћириличног портала. Постојећи интернет портали преносили су вијести из Херцеговине безлично се не замјерајући никоме, углавном на латиници и сумало па на кроатизованом новоговору.

Ћирилица и српски језик постали су им нешто анахроно, рогобатно, кабасто за модерно вријеме, сувише дивље за „питоми и цивилизовани“ свијет.
А тај „питоми“ свијет који их је колико јуче гробио у крашке јаме, зелену Неретву и плаво море почињао је од Дубровника, Чапљине, Мостара и Широког Бријега.

Поставило се питања која је то наша Херцеговина?!

Да ли је то она која има мостарско свеучилиште и туристички промет ка Међугорју, лијечничку скрб на Бијелом бријегу и пекарне са топлим крухом у Чапљини!? Је ли заиста моја Херцеговина од Дриноваца Антуна Бранка Шимића до Требиња Јована Дучића, од Љубушког до Љубиња, од Фоче до Метковића?!Јесте, све је то она земља коју нам завјешташе Свети Сава, краљ Милутин и цар Душан, али у њеној већини више не живе они који мене препознају својим. Одбацује ме, чак свјесно затиру, систематски кроз вријеме.

Границе српскога језика и ћирилице биле су и остале међе светосавске и изворне Херцеговине. Херцеговине Косача, Хранића, Милорадовића, Немањића, Мирослављевића, до Љубибратића, Вукаловића, Жерајића и Младића. Те међе се у сваком вијеку све радикалније сужавају, но ипак оне се морају познавати и нагласити као такве.

Слободна Херцеговина је препознала то понижавајуће „лијево скретање“, заузевши став да ће једино ћирилица бити основно писмо овог информативног портала, а изворна српска херцеговачка мисао њен вјерни путоказ.  И зато је ових пет година наш успјешно положен испит. Све друго постаје мање вриједно уз овај идентитетски преображај, који се из релативизације себе и свога освјестио у јасно заступништво „дубоке свете Херцеговине“.

Данас на Преображење Господње 2018. године, у коме славимо Христов преображај у своју божанску суштину, пет година СХ и њен преображај у своју старину, заиста стичу и суштину и логос (смисао). Свима нам је потребан преображај, посебно нама Србима у Херцеговини, који смо у вијековној борби са нескривеним злом постали најотпорнија српска честица, али и осипна прашина врло лако склона најтежој издаји себе и бесцјења светиње.

На многа Вам добра и блага љета!