ЗБОГОМ, ПЈЕСНИЧЕ КОЗАРЕ: Посљедњи поздрав Драгану Колунџији

У данима општег мука од бијеса, у мртвом времену које се загрцнуло као кост међу каменовима гроба, напустио нас је пјесник! Има ли веће жалости већ када народ изгуби душу која га је безмитно вољела, поклонила му своје ријечи и вријеме… А тек када дијете са Козаре, преживјело чедо најтежег геноцида постане велики пјесник српског језика.

У недељу нас је напустио пјесник Драган Колунџија, глас побијене дјеце са Козаре у логорима, ријекама и пољима, отетих и отуђених.

Остале су пјесме и дивни записи.

Срео сам га прије четири године на Студентском тргу у Београду. Љепота његових ријечи и топлина очију оставили су тако значајaн утисак да сам исто вече морао уредити један мали запис. Поново га преносим у спомен на пјесниково достојанство живљења и рада. На побједу једног часног живота!

Мирно путуј и пјевај, оче наш!

✥✥✥

 

 

Горан Лучић и Драган Колунџија

 

 

“Опростите, можете ли ми прочитати шта пише на постаменту; која је то година смрти?!”, изненади ме питање.
Стајао сам на Студентском тргу, испред Његошевог споменика.

Владика распучио псалтир па чита Давидове стихове у првомрак.
Ех преосвећени владико, и цар Давид би признао да сте га бар сустигли – нечујно зборим господару слободних висова Црне Горе.

Погледах ко ме је то родитељски топло и старобеоградски господствено замолио за услугу. Испред мене господин са штапом, капом од твида и ципелама са гланцом. Њежне очи доброг оца.

“Владика је умро 1851.”, одговарам срећан што могу бар тиме узвратити на љубазност.
“Ево пише, рођен је 1813., а умро је 1851.”, прецизно понављам Његошев вијек.
“Дакле 38 година, сав тај живот.”, као за себе потврди учтиви господин.

Прохладно је, Београд је ове јесени на вријеме призвао мраз. Пружам прозеблу руку и представљам се.
Не познајем свог случајног сусретника на стази живота.

“Ја сам Драган Колунџија.”

Наш велики пјесник био је испред мене.

Запамћен као младић са Козаре, опустошене геноцидом, који је подмладио српску поезију послије Другог рата и дао јој нову снагу на великом згаришту. Пјевао је о дјеци Крајине, Посавине која не дочекаше да напишу своју прву реченицу.

Остао је безусловни чувар вјере у доброг човјека и глас који се радује добром. Рођен је Горњем Водичеву, на падинама Козаре.

Прича ми о збјегу у Козару, имао је тада 4 године; сјећа се те велике драме. Памти очеве напоре да њих дјецу сачува у земуницама планине. Преживјели су офанзиву, дочекали мир на згаришту, али срећни због душе међу костима.

“Мој отац Симо био је Солунац, српски краљевски војник; ратовао је на Кајмакчалану. У рату је претрпио оштећење слуха, није више добро чуо. Сјећам се, када би ми браћа нешто шапутали, он би нас упозоравао да причамо гласније, да чује нас своју дјецу…Нисам ја слух изгубио у пљачки, него у ослобођењу! Гласније! – викао је.

Поздрављам се са уваженим српским пјесником, жури на тролејбус.

Остајем пуног срца; једно лијепо питање и лице искрене људскости дају више среће него сва блага овога свијета.

У овом нашем времену када смо изгубили слух за лијепо, часно, племенито, некако ме обрадова она реченица старог Солунца – оглувили смо али не у крађи туђег, нити из жудње за даровима духа; све смо то имали и све то имамо, морамо само изнова ослободити оно што је из љубави сабрано за нас. Открити најљепше духовне саће наших великана.

Душа сваког народа, његови су пјесници. А српски народ је Божијом милошћу дарован само оним најбољим и најчистијим, истински слободарским, непритворно човјекољубивим пјесништвом. Српска поезија је планинско врело на коме само кошуте пију. Од Његоша до Драгана Колунџије, бистрина, само бистрина и жива снага која сваки замор претвара у велику радост душе, радост која почиње да пјева. Стиховима да збори.

Мени изузетно драга пјесма г. Колунџије је –
“Молитва за гроб у Србији” .

У том болно-емотивном ткању осликана је тешка судбина Србина у туђини; живот без живота ван отаџбине. Све жеље тог радника на пољима туђим, на крају се стичу у само једну – да се опет сретне са Мајком.
Драган Колунџија живио је и у Француској гдје је радио у југословенским школама као наставник српског језика и књижевности.

***
Молитва за гроб у Србији

Живот у туђини са ударцима, са сузама,
млад оболео,
смештен у једну приватну француску болницу.

Дошао сам у посету.

Они који су дошли пре мене
не говоре
да ли ће преболети,
преживети,
него хоће ли бити новца
да га, кад умре, отпреме у Србију!

У тај
и такав разговор
увео их је сам болник
коме овде нико, ни лекар,
ни Света Еулалија са зида,
не помињу оздрављење.
То нико и никада туђину и не обећава.

Нешто као трептај осмеха на болесном лицу
појави се
само кад му кажу
да ће сигурно кући.

Живот прерано прошао у Француској,
а обећани гроб,
са мало сјаја,
у трави,
међу својима –

лебди му сада у Србији са самртничке постеље.

Горан Лучић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар